У ноћи између 2. и 3. јануара, оружане снаге САД извеле су серију ваздушних удара на циљеве у Каракасу — бомбардовање кључних војних објеката у престоници у ком је, према каснијем саопштењу Пентагона, учествовало 150 авиона, представљао је само уводни чин десантне операције током које су специјалне јединице заробиле председника Венецуеле. Николас Мадуро и његова супруга пребачени су на америчку територију транспортним хеликоптерима CH-47G Chinook где ће се појавити пред судом по оптужници за ”нарко-тероризам”.
Војна агресија на суверену државу, спроведена без одобрења УН, без објаве рата, па чак и без обавештавања Конгреса већ је виђена у историји америчког интервенционизма. А случајеви попут Садама Хусеина и Муамера Гадафија показују и да практично киднаповање венецуеланског лидера не представља ни јединствен, али ни најтрагичнији исход самовоље Вашингтона.
Упркос томе, оно што се догодило у Венецуели јесте преседан — овог пута није било ни бочица антракса у СБ УН, ни креативног тумачења важећих резолуција, ни добро познате бриге за демократију и људска права. Званична саопштења Вашингтона, можда први пут у савременој историји, била су јасна, директна и недвосмислена — свргавање легитимног председника суверене државе спроведено је зато што је то у интересу САД. И Венецуела у том погледу неће бити једина — и Бела кућа и Пентагон јавно су поручили да Кубу, Колумбију и Мексико лако може задесити иста судбина.
На овај начин, Вашингтон је од кршења међународног права дошао до његове једностране суспензије, званично на оној територији која је од кључног стратешког значаја за националне интересе САД. Амерички закони јавно су постављени изнад фундаменталних правила послератног поретка међународних односа, а амерички интереси су и формално означени као једино мерило легитимитета власти широм западне хемисфере.
Конструкција легитимитета — Од наркотика до нафте
Иако су у протеклим данима највиши амерички званичници били потпуно отворени по питању конкретних интереса Вашингтона у Венецуели, информационе припреме за извођење операције, као и формални повод за задржавање Николаса Мадура остају смештени у наратив о борби против трговине наркотицима. У августу 2025. САД су под овим изговором започеле процес милитаризације Карипског мора, са убрзаним сужавањем фокуса на Венецуелу и тзв. Картел Сунаца (Cartel de los Soles) чије постојање до данас није потврђено ни једним конкретним доказом.
Пажња коју је администрација америчког председника посвећивала наводној криминалној организацији венецуеланског војно-политичког врха није пронашла оправдање чак ни у истраживањима америчких безбедносних стручњака који су сагласни да апсолутна већина наркотика на територију САД долази из Колумбије, Еквадора и Мексика, док се маргинална улога Венецуеле своди на транзитну територију.
Упркос томе, наратив о борби против нарко-трговине постао је оправдање за прве ударе на бродове у Карипском мору у септембру, као и за проглашење војне операције Southern Spear у новембру. На овај начин, окончан је процес формирања амфибијске ударне групе предвођене највећим ратним бродом света, носачем авиона USS Gerald R. Ford, у непосредној близини обала Венецуеле.
У тренутку када су сви планирани војни капацитети САД били распоређени, могли смо видети и прве назнаке промена америчке реторике — средином децембра, Доналд Трамп је објавио о увођењу поморске енергетске блокаде Венецуеле, објашњавајући овај потез не само устаљеним наративима о наводним криминалним активностима званичног Каракаса, већ и тврдњом да је Венецуела ”украла америчку нафту” и друге активе.
И управо тада, мање од месец дана пре почетка агресије, у америчком медијском простору се први пут појављује теза да национализација нафтне индустрије и консолидација стратешких актива Венецуеле у рукама државне компаније PDVSA (Petróleos de Venezuela, S.A.) представљају тачку спорења и извор значајних тензија у односима Каракаса са Вашингтоном.
Гориво санкционе политике
Имајући у виду да Венецуела има највеће потврђене нафтне резерве на свету за које је прорачунато да износе 304 милијарди барела, интересовање Вашингтона у овом погледу је очекивано. Ипак, док су нафтни ратови САД у прошлости на првом месту били усмерени на заштиту петродолара — ово је био случај како са Ираком, тако и са Либијом — ситуација у Венецуели знатно је другачија.
У децембру 2023. године, администрација Џоа Бајдена послала је сигнал о спремности за дијалог са Каракасом у циљу постизања споразума који би могао довести до укидања санкција против венецуеланског енергетског сектора — Вашингтон се на овај корак одлучио након пласирања значајне количине нафте из америчких стратешких резерви на светска тржишта у покушају да успори раст цена енергената који је био последица антируских санкција. Иако споразум није постигнут, америчко тржиште енергената већ је било стабилизовано дотоком венецуеланске нафте посредством компанија Chevron, Repsol и Eni којима је још у децембру 2022. дато привилеговано право трговине са Венецуелом.
Ови случајеви показују да су се САД већ ослањале на нафтне резерве Каракаса за санацију последица сопствене санкционе политике, али и за покушаје вештачког обарања цена на светским тржиштима у покушају наношења штете геополитичким противницима чије се економије у значајној мери ослањају на извоз енергената.
Управо зато у случају Венецуеле питање петродолара остаје секундарно — оног тренутка када америчка контрола над венецуеланским енергетским сектором буде консолидована, Вашингтон ће располагати знатно већим капацитетима за манипулацију светским тржиштима, али и значајним механизмом заштите унутрашњег тржишта од интензивирања санкционих притисака и економских ратова. И управо зато је Доналд Трамп свега неколико часова после бомбардовања Каракаса објавио о повратку великих америчких нафтних компанија на тржиште Венецуеле.
Демонстрација моћи и нова ера хегемоније
Иако контрола над енергентима остаје примарни покретач низа догађаја који су довели до америчке војне агресије, догађаји у Венецуели истовремено представљају и нескривену демонстрацију силе и јасну поруку регионалним државама да ће потчињавање интересима САД од сада бити једини начин опстанка на западној хемисфери. Ово је отворено поручио и амерички министар одбране Пит Хегсет када је на конференцији за штампу одржаној по окончању операције саопштио да ”Америка може пројектовати своју вољу било где и било када”.
Стога, наративи о некаквој новој Монроовој доктрини који у овом тренутку доминирају медијима тешко да одговарају ситуацији на терену. Овде није реч ни о подели сфера утицаја, ни о спречавању мешања удаљених центара моћи, већ о потпуној суспензији међународног права у корист америчких националних интереса — а самим тим и суспензији Повеље УН и концепта суверене државе као такве.
У овом тренутку, фокус Вашингтона, бар судећи по јавним изјавама америчких званичника, остаје усмерен на западну хемисферу — могућност агресије против Кубе већ је најављена како од стране Доналда Трампа, тако и Марка Рубиа, а амерички лидер представио је и своју листу ”одобрених” јужноамеричких лидера, својих савезника из Аргентине, Хондураса и Чилеа. На тај начин, Бела кућа се позиционирала као исходиште легитимитета на сличан начин на који је то био Рим у средњевековној Европи.
Но теза да ће нови и знатно отворенији амерички империјализам бити ограничен на западну хемисферу и лишен својих глобалних претензија не налази потврду у стварности — ни у историји америчког спољнополитичког курса и вишедеценијској глобалној стратегији, ни у конкретном развоју догађаја на терену. Они интереси Вашингтона који су и довели до агресије на Венецуелу већ сами сведоче о припреми САД не за регионалну доминацију, већ за активно учешће у глобалним санкционим ратовима.
И док ”нарко-тероризам” остаје учвршћен као универзални повод и механизам оправдавања војних интервенција против јужноамеричких држава, ни радикални исламизам, ни брига за демократију, Хришћане или белу мањину у Јужноафричкој Републици нису нигде нестали. Тамо где постоји интерес, повод ће бити пронађен. Иако преседан Венецуеле показује да у будућности повод више неће бити ни потребан.
