Односи снага
Са заоштравањем политичке кризе у Босни и Херцеговини и паралелним интензивирањем политичких притисака на руководство Републике Српске, укључујући ту и од стране одређених унутрашњих актера, питања вероватноће избијања новог оружаног сукоба све су учесталија у јавном дискурсу.
Упркос сада већ вишемесечним тензијама које су од стране бројних аналитичара окарактерисане као најозбиљније још од деведесетих година прошлог века, ситуација на терену у овом тренутку ипак не показује назнаке скорог преласка из политичке у војну сферу. Истовремено, и референдум који је најавила Бања Лука, и избори које захтева Сарајево долазе са перспективом убрзане и неконтролисане ескалације.
Оружане снаге БиХ у могућем сукобу
Уколико би до оваквог сценарија међутим дошло, сви су изгледи да би ОСБиХ престале да постоје у свом досадашњем облику већ у првим часовима сукоба — у овом тренутку, све активне бригаде формиране су тако да укључују војнике из редова сва три конститутивна народа (45.9% Бошњака, 33.6% Срба и 19.8% Хрвата према последњим објављеним информацијама), али су етничке поделе на нивоу батаљона знатно оштрије.
Примера ради, у саставу 5. бригаде налазе се 1. пешадијски батаљон са касарном у Зеници (доминантно бошњачки), 2. пешадијски батаљон у Кисељаку (доминантно хрватски), 3. пешадијски батаљон у Бијељини (доминантно српски) уз формално мешовит артиљеријски батаљон стациониран у нп Жепче.
Услед овакве структуре оружаних снага, као и заједничке команде Председништва које би у случају озбиљне кризе престало да функционише, сви су изгледи да би могући сукоб довео до моменталне фрагментације ОСБиХ у две или три одвојене армије (у зависности од положаја политичког лидерства Хрвата) при чему би снага сваке била одређена на првом месту тренутном снагом батаљона, као и перспективама преузимања технике и залиха формално мешовитих јединица.
Друге оружане снаге
Оваква прерасподела војних капацитета, било између ФБиХ и РС, било три конститутивна народа врло вероватно представљала би само прву фазу консолидације — ОСБиХ у овом тренутку броје испод 10.000 војника у активној служби са око 5.000 резервиста што тешко да би омогућило спровођење ефикасних борбених дејстава на фронту дугом више од 1.000 километара.
Стога, стварну бројчану снагу нових формација одредили би, на првом месту, мобилизациони капацитети као и расположиве безбедносне и паравојне снаге које могу сразмерно брзо бити преведене у активну службу и извршавати војне задатке.
На страни Републике Српске ово на првом месту подразумева Жандармерију и САЈ полиције РС уз вероватно формирање нових добровољачких одреда или народних милиција, док би се бошњачке снаге ослањале на подршку радикалних исламистичких група које делују како у изолованим шеријатским заједницама (Доња Бочиња, Горња Маоча, Ошве), тако и у паравојним групама које одржавају борбену готовост под маском неформалних борилачких (MMA) клубова.
Геополитички значај БиХ
Имајући у виду релативно ограничене војне капацитете страна које могу бити учеснице хипотетичког новог сукоба на територији Босне и Херцеговине, јасно је да би евентуално укључивање иностраних актера могло имати драматичне последице по односе снага и крајњи исход сукоба. Но, перспективе оваквог развоја догађаја повезане су на првом месту са геополитичким значајем БиХ за актуелну стратегију колективног Запада.
БиХ у војној логистици Европе
Припреме за предстојећи рат са Русијом јесу оно што примарно усмерава спољну и безбедносну политику Европске уније и однос према Бања Луци у том погледу није изузетак — но, у практичном смислу, значај БиХ за војну логистику колективног Запада остаје, у најбољем случају, секундаран.
Упркос повољној географској позицији на Балкану, БиХ услед неприступачног терена и застареле транспортне инфраструктуре тешко да може имати значајну улогу у снабдевању НАТО снага на будућем источном фронту — овакав приступ није ни очекиван, посебно имајући на уму постојање Пан-европског коридора X на правцу Салзбург – Љубљана – Загреб – Београд са даљим гранањем и ка Румунији, и ка Бугарској.
Ова траса — чије постојање уједно објашњава растуће интересовање колективног Запада за Србију — представља далеко проходнију логистичку артерију која би, у случају сагласности Београда, могла омогућити транспорт неупоредиво већег броја снага и већих количина технике ка Црном мору него што је то случај са инфраструктуром на територији БиХ.
Политички значај БиХ
Будући да војна логистика не даје адекватно објашњење за све агресивније притиске на Републику Српску, постаје очигледно да су основни разлози оваквог деловања политичке природе — на првом месту, принципијелна позиција Бања Луке остаје непремостива препрека интеграцији територије БиХ у евро-атлантске структуре, а тако и плановима формирања јединственог европског фронта према Русији.
На тај начин, опстанак Републике Српске остаје стални подсетник на неуспех Брисела да реши тзв српско питање и стави тачку на концепт српског света који види као претњу проширењу своје апсолутне контроле на читав простор Балкана.
У светлу инсистирања Вашингтона на оштром одвајању европског и азијско-тихоокеанског фронта, земље Западне Европе овај задатак виде као утолико значајнији, како у практичном, тако и у статусном смислу — посматрајући обрачун са Бања Луком као прилику да покажу да је сваки отпор диктату Запада унапред осуђен на неуспех.
Регионални интереси
Најзад, не треба потценити ни интересе регионалних чланица НАТО које су у претходним месецима више пута демонстрирале своје намере да се позиционирају као доминантни војно-политички фактор у БиХ — због тога, даљи развој догађаја биће одређен не само основним стратешким начелима колективног Запада, већ и дугорочним плановима регионалних актера.
Овде се на првом месту ради о Хрватској чији је премијер отворено саопштио о амбицијама Загреба да заузме место водеће регионалне силе, али и Турској која је од почетка године интензивирала војну сарадњу са Сарајевом, наоружавајући и обучавајући бошњачке снаге у покушају да тим путем реализује Ердоганове неоосманске амбиције великог повратка на Балкан.
