Студентска листа или како су либерали успели да борбу врате у оквире мејнстрим парламентаризма?

Пише: Радомир Јеринић, политиколог и уредник платформе Хроника Суверенизма

Излазак студената на изборе у било којој форми је једини начин да се њихова вишедимензионална борба, у којој им режим није дорастао у многим димензијама, сведе на димензију у којој је режим супериоран. То је начин да се многе димензије борбе одбаце и уђе у цев избора, где не знамо шта нас на крају чека. Да ли ће студенти изаћи из ње као победници или ће остати затрпани у тој цеви.

Зато и не чуди што се та подвала покреће из Косјерића, који је мало веће село, а не универзитетски центар. 

У Косјерићу нема студената, као и у већини других места, већ има оних који студирају у универзитетским центрима, а дошли су из Косјерића и других места. Зато би требали да као студенти наступају у оквиру својих универзитета и факултета, а не у оквиру својих места.

Мејнстрим опозициони медији и опозиција ће урадити све да студенте навуку на танак лед избора.

Рачунају да студентска изборна листа ако не буде победничка неће ући у парламент као опозициона. То не би имало никаквог смисла. Или ће бити победничка или ћемо имати поновљене изборе на којима ће поново једина алтернатива режиму бити лажна опозиција.

Изборним поразом који је сасвим известан у околностима у којим режим контролише изборе студентски покрет би био трајно сахрањен и били би поништени сви његови досадашњи резултати. То одговара и режиму и лажној опозицији коју су студенти истиснули са политичке сцене.

Бесконачност Дана мрмота

После затварања биралишта онај који је рекао да није било звучног топа и да му је у Америци позлило излази пред камере и проглашава тесну победу.

Крећу поново масовни протести и блокаде. И то је то. Опет смо на почетку. На протестима на којима не знамо шта да радимо.

Захтев за ванредним изборима је пре свега резултат кукавичлука. И то не кукавичлука студената, јер су се они са једне стране довољно изложили разним ризицима, а са друге стране сувише су млади да би терет ослобађања друштва био на њима. Он је одраз кукавичлука народа који мисли да се слобода осваја изласком у шетњу и махањем блицевима мобилних телефона. Сада се кукавичлук исказује у намери да се криминални клан победи оловком и гласачким листићима.

Зашто сви они који су аплаудирали студентима и лајковали их на друштвеним мрежама нису на њихов позив ступили у генерални штрајк? То нису урадили чак ни њихови професори. 

Како сви ти људи изгледају у огледалу Срђана Жунића (шта год лично мислио о њему) који је два месеца штрајковао глађу и који је годинама без примања? Да ли је он луд или су други кукавице? Колико је поред њега још људи који су годинама без посла као политички неподобни? Испада да су највеће жртве професори који месец или два нису примили плату. За њих су се уплаћивала средства као показатељ лажне солидарности, а за оне који су годинама без примања скоро нико не мари.

Ми данас имамо државу зато што су наши преци жртвовали своје животе. Да ли ће наши потомци имати државу ако ми нисмо спремни да жртвујемо плату? Историја пред сваку генерацију ставља више, мање исте изазове.

Постоји нека спона између Вучића таквог какав је и великог дела народа. Није довољно мрзети га и причати против њега да би доказали да га нисмо заслужили. Потребно је то доказати својим делима.

Враћање у мејнстрим парламентаризам

Александар Вучић је, након што је студентски начин борбе означио као љотићевско-бољшевички зборо-пленумизам, моментално означио где лежи истинска промена. Либерална екипа је у последњи час (а по последњој одлуци студената видимо да је и буквално последњи) отворила карте и кренула у информерски марш таргетирања и деуницира. 

Стеван Филиповић, познати аутор најглупљег филма у историји, у којем је “нацисте“ представио као навијаче ФК Рада који живе у пећинама, јер пре пар дана написао језив текст (линк) у којем таргетира студенте најбруталније могуће, у маниру Ђукановића и Вучићевића. Ништа здравије се и није могло очекивати од човека који је живот гледао са терасе, па се сада дочепао доцентуре, сетио правдољубивости и жели да уђе у Скупштину. 

У тексту таргеритра тачно оне праве студенте које лично подржавам у свим својим ранијим писанијама. Обојица се у том тексту слажемо око једне ствари, да се лажемо све време и да ствари морамо назвати правим именом, али са потпуно супротних позиција. Остатак текста је бламирање искомплексираног идиота, таргетирање ни 20 посто студената који му не дају посланичку плату. Обојена револуција за ментално заостале. 

И ту долазимо до театра апсурда. Наташа Кандић, Ђукановић, Чеда Антић и Стеван Филиповић су дошли на исте позиције, док већина народа и даље мисли да се подела нашег друштва базира на студенте и власти, ћације и студенте. Свака част свима. Масовно одрицање од разума и регресирање у вртић.

Борили су се грчевито. Либерали да врате борбу у мејнстрим парламентаризам, и у томе су успели. Вучић да одржи тензије и подељеност друштва кроз њихово идеолошко афектирање, и у томе је успео. 

Он влада тако што је за главног противника наметнуо другосрбијанску опозицију и њене медије, а патриотски део опозиционих гласача који својим процентом једини може да га угрози збуњује и деморалише својим пројектима попут Заветника и МИ. Зато су МИ намерно и подељени, прво у две, a сада и три фракције, да би се унела конфузија и купило време док људи разлуче ко су МИ, ко су Прави МИ, а ко Прави, прави МИ.

Подршка за студенте на бранику отаџбине, није им довљоно што их је мало, већ су нападани од Ниша до Новог Сада, од Ђуке до Филиповића. Они су једина екипа која није пала на испиту, док је народ пао практички сваки. 

Клиничка слика након избора

Тражити изборе од „ненадлежног“ је само потврда да ће избори избрисати све добро постигнуто. Исти изборни систем, исти парадигма, опала енергија након пола година безидејне  шетње. Студенти су морали да траже промену изборног система и да наставе директно демократске методе притиска уз повезивање са радничким синдикатима са печатом ограђивања од лажних опозиционих медија. Изборни пораз је известан у околностима потпуне контроле избора од стране режима. Режим је ово чекао, да их убаце у колотечину свог терена, јединог где имају предност у односу на студенте. Вучића и СНС је немогуће победити на изборима, што због контроле медија, лажне опозиције, спољне подршке, поквареног народа. Све ово личи на елегантно извлачење студената са бојишта на ком су остали сами. Живи били па видели, ја сам ипак са тамне стране аутобуса их оног мима.

Најтужније од свега је то што ће Вучић остати на власти јер поседује РЕАЛНУ подршку, а не кликове на мрежама, нити је ово такмичење у проливеним сузама патетике, скупљању смећа, а најамње у креативним паролама. На крају смо разбили сваки облик државе, обесмислили ауторитет, а као главни исход имаћемо гомилу професора и доцената у скупштини, којима се ставови и погледи на свет нимало не разликују од Радића, Лубурића и екипе.

Највише се плашим динамике догађаја после избора када Вучић опет буде имао (сада још чвршћу) подршку, наставиће се протести и кукање – све у “Није мој председник“ маниру праћеном америчким културним обрасцем. Опет ће добити изборе, само овај пут то неће бити реална слика стања иако ће и даље бити тачна и демократски прецизна. Након тога можемо очекивати да се време убрзава, па ћемо видети да ли је тзв. обојена револуција стретегија и за преврат (јер те ствари нису исто) или ће бити “није шија него врат“.

Друго наведено је реалнија слика јер се нема снаге за преврат било које врсте, нити се то истински жели, јер опортунисти који гурају децу и користе их НЕ ЖЕЛЕ ПРОМЕНЕ, већ ЛИЧНУ КОРИСТ. Они не желе да Србији буде боље, већ њима, а већ им је стање потаман, а још им је и бонус допамин уколико Србији буде горе. То ће студенти већ некако схватити, неки од њих већ и јесу, али је проблем народ који то не разуме.

Сумирано, добићемо у Скупштини професоре и доценте с ФПН-а, ФДУ-а, ЕТФ-а, Правног итд – и то је у принципу то. Такав развој ситуације не мора нужно бити лош, нека их у Скупштини с Марјаном Ристичевићем. То им је нека објективна мера, таман да нам не уче децу, јер бих пре да их учи Фрањо Туђман него они, а и за доктора Фрању бих пре гласао него за листу универзитетских професора.

Народно огледало прозрело у лицемерју

Студенти су попили крени-промени грађанистичку пилулу и преко чланова пленума присним са опозицијом улазе у политику и понављају исте кораке као некада 1од5 милиона лажући сами себе да нису са опозицијом. Овом ће динамиком постати само још једна у низу тривијалних грађанистичких рупа система. Они то зову правом политичком артикулацијом и пумпањем, док Александар Вучић то зове шах мат – протесте ће угасити а критична маса ће се разводнити када се међу овим неискусним и младим студентима проникне по која наивна грађанистичка мисао без пуно резона, као што су нишки студенти у свом саопштењу писали да је Владимир Путин агресор.

Али, ја студенте не бих кривио ни за шта, ово је једина опција која је њима остала. Објективно гледано, Вучић је мерило просечног становника наше земље, он није случајно 13 година на власти. Реалност је да се студентима нико придружио није, то су чињенице, нико није спреман да се одрекне једног оброка, да не причамо о вишем циљу. Они су дали своје, а остали су стајали са стране и тапшали их по рамену. Студенти су озбиљну жртву поднели, изгубили годину, шта треба да раде даље, да изгубе још једну? Сетите се да су студенти позивали одмах на генерални штрајк,ко се придружио? Нико наравно. Једно је ризиковати,друго је аплаудирати.

Што се тиче моје подршке студентима и њиховом протесту, све сам рекао и написао још од децембра, стоји до данашњег дана. Био сам прецизан и сваког дана ажуран по свим питањима. Касније сам прецизирао да се не бавим експлицитном подршком студентима или Вучићу (проклета бинарна игрица) већ подржавам 4 студентска захтева. Подржавати „студенте“, шта то уопште значи? Ти протести, ти захтеви и такви студенти које смо сви умислили – више не постоје. Нешто се променило, неко је нешто кликно, упалио, угасио, скренуо или додао гас – није битно. Битно је да нисмо на истом путу више. Нисмо у истој игрици (или јесмо само и од почетка је оваква, како год желите). Уколико не видиш промену и стилску и суштинску у студентском покрету и протестима последњих месец дана онда немам речи. Тако да остајем ја на мојој страни. А коме се не свиђа, шта да му радим. Ја се нећу опет извињавати што мислим и што имам став.

Пре свега, надам се да су сами студенти закључули како ради демократија. Тако исто ради и на већем плану. 7 милиона Вучића.

Без обзира што је политичка артикулација отишла у погрешном смеру у недостатку националне опције која би народни бунт покупила са улице, избори јесу једино решење изласка из кризе – само се бојим да ће то постати један од начина продужавања кризе. Свакако ће бити мучно дисати ваздух још неколико месеци. Свако јутро амерички културни образац, пакао на земљи. Свакако ће бити смешно како ће националисти гласати за листу на којој су Ломпар, један ветеран и 2 симпа студента да могу да се праве да нема још 150 домобрана на тој листи. Знате ону добру-стару мантру “Има застава, види икона“. 

Ови протести су донели велике победе. Победе које ће се тек одразити на комплетан политички систем у Србији. И на томе вечна захвалност (оним правим који држе линију) студентима. Али, ови су протести такође донели такве гадости и такве испаде, да сам почео да заборављам све националне издаје Александра Вучића. Замало. (Не)срећом, има их превише да бих заборавио. 

За ово ће утицајни и препознатљиви српски родољуби и националисти горети у паклу, јер су хтели да се делимо око свега осим око студената, подржавали сте родољуби априори све што је урадио било који студент, иако сте се претварали и бирали трешње како би имали ресурс за објаве и самопромоцију. Пошто сте на протесте ишли јер је лепа енергија и ниједну једину ствар нисте хтели да назовете правим именом, апсолутно неспремни на било који облик жртве, сада гледајте како часни део студената бива поједен од стране страног фактора да би домаће гушење могло да угуши протест.

На самом крају бих цитирао великог Његоша: 

Самообмана је убитачна и за људе и за народе исто. Кому подноси, нека јој се подаје; али ја прославивши тридесет више осам Божића и пребацивши преко главе множину ада, не могу се и не хоћу обмањивати. Ја злу свакојем гледам право у очи.

Ко подноси и коме је потребна нек јој се подаје. Нажалост, ја можда и хоћу али једноставно не могу. Изгледа да се нервирам јер завидим људима на њиховим поједностављеним сликама света. Као и увек на крају ми је жао, јер видим паметне и паметније од себе да се добровољно одричу разума – јер је тако лакше. Као и увек – оно што је лакше, на крају буде убитачно и за људе и за народе исто.

Ипак, без обзира на пораз, бележимо, пратимо, размишљамо и организујемо се за, Боже здравља, нек будуће битке. Ништа није заборављено, а ја добро памтим ко је шта причао. Списак постоји.