Пише: Радомир Јеринић, политиколог
Одговор на питање шта је Кина учинила за Венецуелу често се поставља у погрешном регистру. Уместо да се анализирају стварни механизми моћи, расправа се своди на моралистичке осуде, декларативну дипломатију или површне паралеле са западним моделима „подршке демократији“. Управо у томе лежи аналитичка грешка: Кина не делује у симболичком, већ у структурном пољу моћи.
Пекинг полази од једне једноставне, али у међународним односима кључне премисе: Венецуела није изолован случај, већ чвориште. Она је енергетски ресурс, финансијски тест, политички сигнал и геополитички мост према Латинској Америци – региону који су Сједињене Америчке Државе традиционално третирале као сопствену сферу утицаја. Управо зато притисак на Каракас није само билатерално питање, већ део шире стратегије обуздавања кинеског продора у Западну хемисферу.
Кинески одговор на тај притисак није био ни вербалан ни театралан. Он није подразумевао резолуције, претње или симболичке гестове. Напротив, Пекинг је активирао оно што се може описати као свеобухватни асиметрични одговор – комбинацију финансијских, енергетских, трговинских и логистичких инструмената, чији ефекат не зависи од једне одлуке, већ од њихове међусобне синхронизације.
Четири стуба кинеске прагматичности
Први слој тог одговора био је финансијски. Кина је демонстрирала да долар више није неупитна инфраструктура глобалне економије, већ политички инструмент, и да као такав може бити заобиђен. Јачање алтернативних платних механизама, ширење кинеског међубанкарског система и охрабривање држава да користе ван-доларске канале трговине представљају ударац не по америчкој валути као таквој, већ по политичкој моћи која из ње произилази.
Други слој био је енергетски. Венецуеланска нафта, под америчким санкцијама, престаје да буде средство притиска оног тренутка када добије стабилне, дугорочне купце ван западног тржишта. Кина је ту одиграла улогу апсорбера ризика, али и регулатора токова, преусмеравајући енергетску размену ка партнерима у глобалном југу и тиме релативизујући способност Сједињених Држава да енергенте користе као геополитичко оружје.
Трећи слој био је логистички и трговински. Глобални ланци снабдевања, често представљани као „техничко“ питање, у стварности су један од најосетљивијих сегмената савремене моћи. Кинеска доминација у поморском транспорту и индустријској производњи омогућава јој да, без формалних санкција, мења економску динамику читавих региона. У том смислу, подршка Венецуели није подразумевала директну конфронтацију са Вашингтоном, већ померање тежишта – од система у којем једна сила контролише протоке, ка систему у којем постоји више алтернативних рута.
Четврти, и можда најважнији елемент, био је политички. Кина није покушала да „извози модел“, нити да идеолошки брани венецуеланску власт. Уместо тога, понудила је државама глобалног југа нешто далеко конкретније: економске подстицаје и институционалну заштиту у замену за принципијелан став против спољне промене режима. На тај начин створена је функционална коалиција, не заснована на вредностима, већ на интересима – што је у међународним односима трајнија основа.
Из те перспективе, питање „шта је Кина учинила за Венецуелу“ добија другачији смисао. Пекинг није „спасио“ Каракас, нити га је претворио у клијента. Оно што је учинио било је много суптилније и системски значајније: показао је да изолација више није монопол једне силе, да санкције нису универзално средство и да постоји реална могућност функционисања ван западноцентричног поретка.
Венецуела је у том процесу постала пример, не зато што је јединствена, већ зато што је рањива. Управо на таквим случајевима се тестирају нови модели моћи. У том смислу, кинеска политика према Венецуели није изузетак, већ најава – најава света у којем се утицај не демонстрира речима, већ структурним променама које остављају мало простора за повратак на старо.
А то је, у крајњој линији, суштина мултиполарности: не у декларацијама, већ у датостима на терену.
Кина нуди алтернативу америчкој незаменњивости
Неопходно је изаћи из оквира појединачних мера и сагледати шири образац понашања. Кинеска политика према Венецуели не може се разумети као ад хок реакција на једну кризу, већ као део дугорочне трансформације начина на који се моћ производи и пројектује у међународном систему.
Кључна разлика између кинеског и западног приступа лежи у односу према времену. Док је америчка стратегија у великој мери условљена изборним циклусима, медијским наративима и потребом за брзим, видљивим резултатима, Кина делује у стратешком времену. Њене одлуке не теже тренутној победи, већ постепеном померању равнотеже, често на начин који постаје очигледан тек када је већ касно за ефикасан противудар.
У том смислу, Венецуела представља и лабораторију. Не лабораторију за идеолошке експерименте, већ за испитивање граница америчке моћи у условима када се алтернативе више не могу лако угушити. Кина пажљиво посматра до које мере Вашингтон може да наметне санкције, колико дуго савезници остају дисциплиновани и где се појављују пукотине у иначе чврстој архитектури западне доминације. Свака од тих пукотина има вредност већу од конкретног венецуеланског случаја.
Посебно је значајно то што кинеско деловање не захтева формално рушење постојећег поретка. Напротив, оно функционише кроз паралелизацију: стварање институција, токова и механизама који не укидају западне, већ их чине мање нужним. Управо у томе лежи стратешка опасност по хегемонију – не у директном сукобу, већ у постепеном губитку незаменљивости.
Венецуела је, у том контексту, важна јер показује да чак и државе под тешким притиском могу да опстану уколико имају приступ алтернативним финансијским каналима, тржиштима и политичким заштитницима. Та порука има снажан одјек у Африци, на Блиском истоку и у деловима Азије, где многе владе не траже идеалног савезника, већ излаз из једнодимензионалне зависности.
Офанзивни реализам Пекинга и избегавање безусловне везивости
Оно што додатно разликује кинески приступ јесте одсуство моралне хијерархије. Кина не условљава сарадњу унутрашњим уређењем партнера, нити настоји да редефинише њихове политичке системе. Та неинтервенционистичка позиција није израз алтруизма, већ прагматичног схватања да је стабилност партнера важнија од њихове идеолошке подобности. У свету уморном од спољних интервенција, то представља снажан извор легитимитета.
Истовремено, кинеска подршка Венецуели не значи безусловно везивање. Пекинг пажљиво избегава да преузме терет унутрашњих проблема Каракаса. Он не субвенционише нефункционалност, већ обезбеђује простор у којем та нефункционалност не постаје инструмент спољне присиле. Та разлика је суптилна, али кључна: Кина не гради зависност, већ међузависност, и то под условима који се могу прилагођавати.
Ово понашање најближе је офанзивном реализму у економској форми, али без класичне војне компоненте. Моћ се не акумулира кроз територијалну експанзију, већ кроз контролу чворишта: финансијских система, логистичких мрежа, енергетских токова и технолошких ресурса. Венецуела је једно од тих чворишта, али не и једино.
Зато је погрешно кинеску улогу у Венецуели тумачити као антагонизам ради антагонизма. Реч је о демонстрацији капацитета: показивању да постоји сила која је у стању да заштити своје партнере без употребе војне силе и без формалног изазивања рата. Та способност мења понашање других актера, чак и оних који директно нису укључени у венецуелански случај.
На крају, најдубља последица оваквог деловања није економска, већ психолошка. Хегемонија почива не само на ресурсима, већ и на уверењу да алтернатива не постоји. Кина, кроз случај Венецуеле, управо то уверење доводи у питање. А у међународној политици, тренутак у којем се појави уверљива алтернатива често је почетак краја старог поретка — чак и онда када се тај крај још не види јасно на хоризонту.
