Од ослобођења Авдејевке, руска армија започела је офанзивна дејства на више тачака фронта — почевши од насељених пунктова западно од Авдејевке, преко ореховског правца где видимо можда и највише назнака офанзивне операције великих размера, до јужнодоњецког правца (ослобођење Победе), доњецког (улазак у Красногоровку), артјомовског (улазак у Ивановско), линије Сватово – Кременаја (избијање на периферију нп Терни) и других.
Овоме можемо додати више не масовне, али зато свакодневне ваздушне ударе на циљеве у дубокој позадини непријатеља, али и контраобавештајне операције и демонстративне маневре који су успешно навели украјинску команду на панично ишчекивања удара са севера.
Шта је циљ активности армије РФ?
Неки аналитичари, с којима бисмо се овом приликом сложили, сматрају да су све ове активности усмерене на један циљ — онемогућавање ОСУ да консолидују резерве. Уз оштар дефицит људских ресурса с којима се украјинска команда суочава, истовремено покривање свих различитих праваца тренутних и могућих руских удара практично онемогућава формирање великих група.
Ово је значајно из више разлога — прво, ово у значајној мери смањује ризик од противудара што даје армији РФ далеко више маневарског простора за утврђивање на новоосвојеним положајима (ово је једна лекција раних дана СВО коју је руска команда, на срећу, успешно усвојила).
Друго, можда још значајније, ово осигурава бројчану и ватрену предност руских снага практично дуж читаве линије фронта — успех руске одбрамбене стратешке операције која се ослањала на систем утврђења и тактику флексибилне одбране осигурао је значајну истрошеност ресурса ОСУ уз истовремено постојање огромних резерви армије РФ које могу бити уведене на бојно поље у било ком тренутку.
И све док је украјинска команда приморана да држи снажну одбрану на више праваца и размешта последње борбено способне јединице од једне до друге кризне тачке, ОСУ не могу припремити ефикасну одбрану на правцу предстојећег главног руског удара, чак и да знају где ће се он одиграти — а, захваљујући изванредном раду руских контраобавештајних служби, чини се да ни Кијев, а ни његови спонзори на Западу ово не могу ни наслутити.
