Након што је убијен лидер Хезболе Хасан Насрала, писали смо о томе да главна опасност тадашњих догађаја не лежи толико у губитку дугогодишњег лидера либанске групе, колико у све стварнијој могућности стратешке победе Израела која би могла означити почетак дезинтеграције Осе отпора.
И, нажалост, управо ово се и догодило — након погибије ”старе гарде” Ирана, бившег председника Ебрахима Раисија и министра спољних послова Амира Абдолахијана, као и уклањања Алија Шамханија са политичке сцене путем оптужби за корупцију, Техеран је изгубио творце суверенистичке политике који су обликовали кораке исламске републике у претходним годинама. Влада реформисте Масуда Пезешкиана просто се није показала као довољно одлучна да осигура спољнополитички континуитет, но ово ни није било на списку њених приоритета који су пре свега били усмерени на покушаје ублажавања санкција.
Иран, и Оса отпора шире тако нису успели да спрече геноцид у Гази, нису успели да спрече инвазију Израела на Либан, а сада постоје велике шансе да неће успети да спрече ни пад Башара Асада, у најмању руку, а можда и дезинтеграцију Сирије која се у овом тренутку налази на ивици краха. И уколико Дамаск заиста падне, Иран ће изгубити копнену везу са Либаном, а тако и кључну логистичку руту путем које су до сада одржавани борбени капацитети Хезболе.
Критична ситуација у Сирији
Остављајући по страни питања узрока или кривице, ситуација у Сирији у овом тренутку је изузетно тешка и одавно је прошла критичну тачку — упркос покушајима одређених извора да ово представе као део некакве пажљиво испланиране информационо-пропагандне кампање, огроман број видео материјала који је објављен од стране протурских милитантних група и њихових савезника из редова терористичких организација насталих из бившег Фронта Ал Нусра омогућио је прецизну геолокацију бројних стратешких објеката са којих је Сиријска Арапска Армија потиснута.
Потпуни колапс одбране САА у провинцији Алепо, као и на истоку провинције Хомс, те очајнички покушаји да се ситуација санира само су открили нове слабе тачке које су искористили како терористи Исламске државе, интензивирајући своју активност у сиријској пустињи, тако и курдске Сиријске Демократске Снаге које од почетка месеца покушавају да преузму контролу над територијом око Деир ез Зора — о томе колико су у томе биле успешне постоје противречне информације, но чињеница да објављени снимци показују да су одбрану овде држале племенске милиције лојалне Дамаску, а не редовне јединице САА не слути ништа добро.
Током јучерашњег дана, сиријска војска повукла се и са већег дела територије покрајине Дара под притиском локалних побуњеничких снага које су своје напоре сада преусмериле на суседну покрајину Сувејда — даљи успеси побуњеника на овом простору тако ће означити губитак контроле Дамаска над југом земље.
Перспективе даљег развоја догађаја
Уз велику жалост, принуђени смо да признамо да чињенично стање на терену указује на то да постоји врло стварна могућност пада Дамаска и последично, одласка Башара Асада са власти, а тиме и нестанка Сирије какву смо знали до сада — уколико до оваквог развоја ситуације заиста и дође, радиће се о тешком удару не само на Осу отпора, већ и на суверенистичке снаге шире. Но, и ово тешко да ће бити крај текуће кризе.
У страху од могуће сецесије територија под контролом курдских СДС у случају пада Дамаска, Анкара је посредством својих прокси-снага већ наговестила могућност офанзиве СНА на Манбиџ чиме би био отворен нови фронт на северу земље, уз могућност директног укључења Турске.
С друге стране, сви су изгледи да ће Русија покушати да осигура своје даље присуство на обали Средоземног мора, у Латакији и Тартусу што може довести до додељивања посебног статуса овим областима, тим пре у светлу неопходности заштите сиријских мањина (на првом месту Шиита и Хришћана) од вероватног масакра од стране радикалних исламиста.
