Полако, али сигурно, читава митологија изграђена око наратива о Доналду Трампу као некаквој авангарди америчке политике и лидеру струје која ће потпуно променити спољнополитички курс Вашингтона почиње да се руши у сусрету са стварним корацима нове америчке администрације — и уколико смо у претходним данима и недељама ово на првом месту могли пратити у контексту реорганизације војних капацитета у Европи, сада можемо видети више него индикативне изјаве усмерене на ситуацију на Балкану.
Тако је шеф америчке дипломатије Марко Рубио, коментаришући израњајући политичку кризу у Босни и Херцеговини поручио:
Дејства председника Републике Српске Милорада Додика подривају институције Босне и Херцеговине и представљају претњу безбедности и стабилности земље. Наша нација позива политичке лидере БиХ да започну конструктиван и одговоран дијалог. Позивамо и наше партнере у регији да нам се придруже у супротстављању овом опасном и дестабилишућем понашању.
Позадина догађаја
Говорећи о овоме, битно је имати на уму чињеницу да ”подривање институција Босне и Херцеговине” овде представља просто еуфемизам за покушај политичког Сарајева и његових западних спонзора да легитимизују мандат Кристијана Шмита који је на ту функцију постављен противно међународном праву, и упркос вету две сталне чланице СБ УН, Русије и Кине, као и да успоставе примат институција Федерације БиХ над институцијама Републике Српске.
Стога, саопштење Марка Рубиа тешко је тумачити другачије него као подршку атнисрпској политици која, како видимо, остаје непромењена упркос уласку нове администрације у Белу кућу — и ово функционише као важна лекција свим оним актерима који су се надали да ће видети другачији однос САД према Србији, Републици Српској и српском народу у целини.
Индикативан је и позив америчког државника регионалним партнерима да се придруже напорима усмереним на супротстављање покушајима Бања Луке да одбрани сопствени суверенитет — на кога је Рубио овде тачно мислио у овом тренутку остаје нејасно, али не треба искључити могућност да се ради о практичном одобравању планова европских чланица НАТО да искористе ситуацију у Босни и Херцеговини, али и на Косову и Метохији да реше такозвавно српско питање и тако окончају антисрпским пројкеат чија је реализација започета још деведесетих година прошлог века.
