Према саопштењу начелнице америчке Националне агенције за нуклеарну безбедност (NNSA) Џил Хруби, САД су у претходним данима и недељама спровеле модернизацију својих нуклеарних арсенала у Европи, замењујући за сада непознат проценат нуклеарних бомби најсавременијом модификацијом B61-12 чија је серијска производња започела у новембру 2021 године.
Иако све техничке карактеристике B61-12 нису јавно познате, ради се о бомби моћи око 50 килотона (дупло снажније од оне бачене на Нагасаки) која као таква, у контексту савременог нуклеарног наоружања, може бити сматрана тактичким, пре него стратешким оружјем — у прилог овој интерпретацији говори и чињеница да B61-12 могу бити лансиране са већег броја америчких ловаца (F-15E, F-35A или F-16), не захтевајући посебне техничке модификације.
Тачне локације на које су америчке нуклеарне бомбе нове генерације пребачене остају непознате, али узимајући у обзир оно што је познато о НАТО програму тзв Nuclear Sharing као могуће дестинације појављују се Немачка, Белгија, Холандија, Италија или Турска.
Импликације
У светлу глобалног раста тензија и све бржег претварања Европе у зону активне геополитичке конфронтације, овај корак Вашингтона тешко да представља изненађење — притом, објава о пребацивању бомби релативно ограничене разорне моћи (и даље огромне у поређењу са конвенционалним наоружањем, али не и импресивне у контексту стратешких арсенала нуклеарних држава) врло вероватно представља својеврсни одговор на руске и белоруске војне вежбе одржане током 2024 које су биле усмерене управо на примену тактичког нуклеарног наоружања.
С тим на уму, сви су изгледи да овај корак, за разлику од многих других, не представља покушај подизања улога, колико стварну припрему за осигуравање паритета и могућност ескалације текућег хибридног рата у директни оружани сукоб који лако може донети и ограничену примену нуклеарног наоружања.
Све ово само показује да се глобална војно-политичка ситуација одавно вратила на степен тензија који је обележио врхунац Хладног рата, али без икаквих назнака деескалације и перспективе нормализације односа између Русије и колективног Запада — сви су изгледи да у годинама пред нама можемо очекивати само даље погоршање ситуације у чијем се корену налази потпуни колапс међународне безбедносне архитектуре и неповратно нарушена стратешка равнотежа као последице америчких претензија на глобалну хегемонију.
