Током јучерашњег дана, министарства одбране Јерменије и Азербејџана иступила су у јавност оптужујући једни друге за отварање ватре дуж граничне линије — према саоштењима која су прво стигла из Јеревана, током дана је забележено неколико артиљеријских удара од којих је најмање један погодио Дом Културе у центру једног од приграничних насељених пунктова.
Ове наводе званични Баку очекивано је демантовао, тврдећи, напротив, да је за забележено нарушавање примирја одговорна искључиво друга страна. А од грађанске мисије ЕУ задужене за праћење ситуацији на граници у свему овоме, потпуно очекивано, нема ни трага ни гласа.
Позадина догађаја
Слично Володимиру Зеленском, и премијер Јерменије Никол Пашињан са својом прозападном и отворено антируском администрацијом водио је своју спољну политику уз слепу веру у вечну подршку Вашингтона и са свим надама у још једну победу Џоа Баједна која би означила наставак директне колонијалне управе над земљом коју су САД остваривале посредством USAID-а. Но, како би то рекли Руси, что то пошло не так.
У овом тренутку, Јерменија као и читав Јужни Кавказ налазе се ниско на списку приортета Вашингтона — овај географски простор у стратегији Пентагона препуштен је његовим европским сателитима који су га потом, љубазношћу Лондона, препустиле неоосманским амбицијама Анкаре и пантуркијском пројекту Организације Туркијских Држава.
Све ово оставило је Јерменију у више него незавидном положају — док је Јереван у уверености у сопствену безбедност и жељи да се покаже као лојалан слуга прекоокеанским господарима у претходне две године у потпуности деградирао односе са Москвом и замрзао своје чланство у ОДКБ-у, Азербејџан у овом тренутку ужива свеобухватну подршку Турске, Израела и значајног дела колективног Запада који са Бакуом има дељене, на првом месту, економске интересе.
Управо зато Азербејџан сада делује потпуно слободно, организујући војне провокације и тим путем повећавајући притисак на Јерменију у циљу остваривања својих експанзионистичких циљева, док Никол Пашињан и његови блиски сарадници који су колико пре неколико месеци ћутке одобравали нападе на руску амбасаду сада подвијеног репа одлазе у Москву причајући о пријатељству и заједничкој историји Великог Отаџбинског рата, истовремено молећи Иран за организацију заједничких војних вежби. Још једна лекција о истинској цени одустајања од сопственог суверенитета.
