Пратећи тренутне догађаје из Новог Сада где је окупљен велики број људи који оправдано захтевају утврђивање одговорности и оставке државних и градских функционера због трагедије на Железничкој станици у којој је погинуло 14 људи, а рањено више десетина, тешко је не помислити да повода за протест можда не би ни било да су државне институције деловале са једнаком ажурношћу са којом то чини медијска служба владајуће странке.
Поражавајућа је чињеница да фокус државног врха у тренутку када је неефикасност државних институција довела до губитка људских живота остаје медијска борба за утицај, а не отклањање катастрофалних пропуста у функционисању институција и служби који су се таложили деценијама.
Све ово показује да актуелна власт у својој бризи о сопственом политичком престижу остаје фокусирана не на ефикасно управљање државом, већ на медијске манипулације и симулацију државности на информационом фронту.
Улога опозиције
Без коментара не треба оставити ни такозване опозиционе партије које су учиниле све у својој моћи да се пред камерама себи лојалних медија позиционирају као лица протеста и носиоци критике упућене актуелним властима.
Злоупотребљавајући националну трагедију за стицање јефтиних политичких поена, опозиција се у овом тренутку нада прерастању вечерашњих догађаја у шири протестни покрет којим потом може управљати посредством своје мреже НВО и значајних финансијских средстава, што је сценарио који смо могли видети више пута.
И тако, иронично, долазимо до ситуације у којој су и власт и опозиција заинтересовани за радикализацију протеста — једнима је насиље потребно за формирање добро познате медијске слике жртве, док за друге оно представља механизам дестабилизације унутрашње ситуације усмерене на остваривање сопствених политичких циљева.
Импликације
Трећа страна у овоме остаје народ — јавност која је оправдано гневна због трагедије која је могла бити избегнута да је целокупни државни систем деловао како у складу са важећим законима, тако и са усмерењем на националне, а не личне, нити страначке интересе.
И јавност стога поставља и морално, и законски оправдана питања — ко ће сносити одговорност за оно што се догодило? И ништа мање значајно — које су гаранције да се иста ситуација неће поновити у будућности?
Нажалост, одговоре на ова питања не нуди ни власт, ни опозиција — и једни и други у овом тренутку превише су заузети сопственим политичким циљевима, сопственим медијским манипулацијама и, на крају дана, сопственим интересима.
