Уколико је почетком дана било могуће говорити о неком облику договора о ненападању између протурске Сиријске Националне Армије и курдских снага на северу земље, ситуација се до сада драматично променила — средином дана, снаге СНА покренуле су офанзиву на насељени пункт Минак у ком се налази стратешки значајан аеродром под контролом курдских YPG/PKK које у Сирији делују у оквиру шире коалиције спонзорисане од стране Вашингтона, познате као Сиријске Демократске Снаге.
Ситуациона сарадња Москве и Дамаска са курдским снагама
Након заузимања аеродрома, јединице СНА наставиле су пробој ка југу, у правцу упоришта СДС Тел Рифат које је, судећи према објављеним снимцима, прешло под контролу протурских снага у вечерњим часовима.
На овај начин, СНА је отворила још један фронт, надајући се пробијању коридора кроз територије под контролом курдских снага ка Тел Абјаду на граници са Турском — успех у овој замисли означио би повезивање са снагама СНА на североистоку Сирије и последичну блокаду великог дела снага СДС.
Препознајући овај ризик, курдскио војно-политичко руководство објавило је тоталну мобилизацију, припремајући се за даљу ескалацију сукоба — и тако, иронично, америчка прокси-снага у виду СДС приморана је да координише своја дејства са Дамаском и Москвом у циљу борбе против заједничког непријатеља спонзорисаног од стране Анкаре.
Регионална подршка Асаду
Једна значајна разлика у односу на претходне епизоде ескалације сукоба у Сирији јесте и подршка регионалних снага званичном Дамаску — након нормализације односа Сирије са Арапском лигом у склопу ширег, мада недовршеног процеса ресуверенизације региона, мантра „Асад мора отићи“ најзад је напуштена, а исказивањем политичке подршке Арапска Лига је поручила Западу заинтересованом за преврат у Дамаску да неће учествовати у кампањи политичко-економских притиска на Сирију.
Једнако значајно, Ирак се овог пута налази у далеко бољој позицији, и већ је исказао спремност да пружи сву неопходну помоћ Дамаску — ово не представља изненађење имајући на уму сада већ вишемесечне покушаје Багдада да поврати свој суверенитет и покрене регионални процес политичког решавања многобројних безбедносних проблема на Блиском истоку.
Ситуација у Сирији тако постаје можда и јединствена прилика за Ирак не само да придобије подршку за своју идеју регионалне безбедносне конференције, већ и да то учини без још једног рата на својој територији.
Најзад, судећи по информацијама о пребацивању значајних проиранских снага са истока провинције Хомс ка зони борбених дејстава, укључујући ту и високо ефикасну Бригаду Фатимијун, постоје и шанса да је нова влада у Техерану најзад схватила да је њен умерени курс довео само до губитка утицаја и слабљења читаве Осе Отпора.
Но, по питању Ирана, ситуација није потпуно једнозначна — након посете Дамаску, министар спољних послова исламске републике отпутовао је за Турску што указује на могућност да ће Техеран покушати да постигне договор са Анкаром по питању окончања борбених дејстава.
Колапс астанског формата
Велико је питање, међутим, да ли ће Сирија и Русија бити вољни да разматрају нове договоре са Турском — упркос (прилично неуверљувим) тврдњама Анкаре да не стоји иза тренутне кризе, чињеница је да се Сирија нашла у овој ситуацији услед нарушавања договора постигнутих у астанском формату од стране Турске, договора који су требали да осигурају равнотежу интереса свих укључених страна.
Колапс астанског формата тако постаје можда и најзначајнији случај промене односа снага који се догодио у тренутној кризи будући да његов нестанак представља гаранцију знатно другачијег приступа Москве и Дамаска у недељама и месецима који долазе — и сви су изгледи да је управо ово питање нових политичких оквира обнове Сирије доминирало разговором Башара Асада и Владимира Путина, пре него питање уско војних решења која ако и могу санирати кризу, не могу осигурати дуготрајан мир.
