Док је расписивање потернице за Зеленским несумњиво значајан корак, он је у некој мери био очекиван, имајући на уму шире припреме Москве за интензивирање деловања у правно-политичкој сфери у наредним недељама и месецима. Но, потерница за Петром Порошенком привукла нам је далеко више пажње, будући да се ради о више него неочекиваном потезу чије су импликације на први поглед далеко нејасније.
Зашто је ово значајно?
Упркос ограниченим покушајима да се поново пласира у медијском простору почетком СВО, Петро Порошенко је давних дана изгубио сву политичку релевантност, враћајући се у улогу олигарха из које је својевремено и унапређен у председничку фотељу.
С тим на уму, јасно је да објављивање потернице за њим није нешто што се односи на догађаје после 24. фебруара 2022, већ далеко раније — у прилог овоме говори и значајан број других оптужница против бивших званичника кијевских власти у периоду од 2014 па надаље, укључујући следеће личности:
- Александар Литвињенко — Бивши заменик начелника Савета за националну безбедност Украјине у периоду 2014 – 2019
- Валентин Наливајченко — Бивши начелник СБУ у периоду 2006 – 2010 и поново 2014 – 2015
- Павло Петренко — Бивши министар правде у периоду 2014 – 2019
- Степан Кубив — Бивши директор Народне банке Украјине током 2014
- Александар Шлапак — Бивши министар финансија током 2014
Све ове личности играле су истакнуте улоге како у марионетској влади формираној после крвавог преврата на Мајдану, али и у такозваној ”антитерористичкој операцији” која је заправо представљала казнену операцију усмерену против руског становништва Донбаса.
И покретање кривичних поступака против ових појединаца указује на то да се Москва припрема да практично криминализује и доведе у питање пред међународним правом све оно што се догађало у такозваној Украјини од 2014 па надаље, односно у периоду директне контроле Запада над Кијевом.
Овај амбициозан подухват, уколико буде реализован, има капацитет да изнесе пред међународну јавност не само истинску природу марионетског кијевског режима и његових веза са колективним западом, већ и криминалну природу обојених револуција и такозваних ”смена режима” које су представљале основу америчке спољне политике у последњих више од две деценије.
