Док светски медији са одушевљењем и високим степеном сензационализма јављају о великој ескалацији која само што није почела, ситуација коју видимо на терену указује на то да су једини који су заинтересовани за велики сукоб заправо представници власти у Тел Авиву — с друге стране, и Иран и САД више су него транспарентни у погледу својих планираних дејстава у данима пред нама. И у овом тренутку сви су изгледи да ћемо, баш као и у априлу, видети ситуацију ”сви циљеви погођени, сви пројектили пресретнути” при чему ће све укључене стране објавити победу, а тензије ће се спустити на претходне нивое.
Позиције укључених актера
Баш као и прошли пут, САД потпуно јавно саопштавају не само о тренутку када се очекује ирански удар, већ и о сопственим активностима, објављујући јуче чак прецизан распоред својих војних бродова у регији. Обе стране на тај начин практично свесно одустају од фактора изненађења што указује на то да неконтролисана ескалација није у интересу ни Техерана ни Вашингтона. И ово је потпуно разумљиво — у светлу унутрашњих проблема, предстојећих избора, наставка сукоба на простору бивше Украјине и значајног раста тензија у азијско-тихоокеанском региону са перспективама активнијег укључења НАТО у регионална питања, САД не желе отварање још једног фронта. Бар не за сада.
На сличан начин, и снаге у Ирану које су заинтересоване за координацију одговора на агресивно понашање Израела — а, те снаге на првом месту укључују породицу Хамнеј и њене политичке савезнике — покушавају да избегну регионални рат за који Иран није спреман са слабим реформистичким председником и практичном поделом политичке моћи, а овоме можемо додати и блиске везе сина великог вође Алија Хамнеја, Моџтабе Хамнеја са одређеним прозападним снагама у земљи.
Све ово стоји у оштром контрасту са изузетно агресивном позицијом Израела чије су ваздушне снаге извеле демонстративне маневре изнад Бејрута, а кабинет Бенјамина Нетанјахуа пре два дана је донео одлуку о извођењу превентивног удара на Иран уколико се процени да је напад Техерана неизбежан. Други израелски званичници такође су наговестили могућност удара на иранске нуклеарне објекте у случају оштећења цивилне инфраструктуре. Све ово сведочи о томе да је Тел Авив, за разлику од других укључених актера заинтересован за озбиљну ескалацију, будући да ово представља механизам задржавања власти и повећање војне помоћи Вашингтона.
Распоред снага у региону
У овом тренутку је познато да су Египат, Јордан и Саудијска Арабија објавили да неће допустити коришћење свог ваздушног простора за било коју од страна — но интерес за одржавање неутралности овде има искључиво Каиро који игра традиционалну посредничку улогу у сукобима у региону. Што се тиче Јордана и Саудијске Арабије, затварање ваздушног простора представља прилично циничан потез — ради се просто о томе да ће две земље саме обарати пројектиле и БПЛ лансиране из Јемена. Уколико Хути покушају да досегну Израел преко акваторије Црвеног мора, на овом простору делују два америчка војна брода, USS Cole и USS Laboon чији је највероватнији задатак управо блокада удара из Јемена — на тај начин евентуално учешће Хута у одговору Ирана биће више него ограничено.
Уколико Саудијска Арабија и Јордан остану доследни и не допусте деловање америчке авијације у свом ваздушном простору, то значи да активност САД можемо очекивати примарно изнад Сирије и Ирака који немају капацитета да спрече слободно деловање Вашингтона изнад своје територије. Наравно, можемо очекивати и повећану активност американаца у источном Средоземном мору где делује амфибијска група Wasp уз ослањање на британске базе на Кипру, као и бродови USS Bulkeley и USS Roosevelt.
Но, сви су изгледи да ће још једном главну улогу у одбијању иранског напада имати амерички авиони стационирани у базама на североисточној обали арапског полуострва где су, према изјавама неких званичника, пребачени стелт-ловци пете генерације F-22 Raptor.
