Прошлонедељна посета заменика министра спољних послова РФ и специјалног изасланика руског председника за питања Африке и Блиског истока Михаила Богданова Ираку одиграла се у светлу корените промене односа снага у региону обележене слабљењем утицаја Москве, изазваним како падом Башара Асада, тако и практичним колапсом Осе отпора.
С тим ма уму, није изненађење да су многи аналитичари у дипломатској офанзиви Богданова видели знак преусмеравања Русије на Ирак који се појављује као нови перспективни савезник у региону — и, одржани састанци са различитим парламентарним фракцијама, као и министрима спољних послова и енергетике, чини се, потврђују ову тезу.
Перспективе
Да ће Русија бити успешна у овој замисли, међутим, потпуно је друго питање — очекивати тесну координацију на међународној арени или несметану употребу војне инфраструктуре као што је то био случај са Асадовом Сиријом тешко да се чини оправданим, посебно у средњој перспективи.
Иако се наводи о скором повлачењу америчких снага из Ирака редовно појављују у медијима још од септембра прошле године, за сада на терену не видимо промене.
С друге стране, не треба заборавити ни чињеницу да су Багдад и Анкара још пролећа 2024 постигле договор о реализацији заједничких војних активност на ирачкој територији, усмерених против курдских паравојних група. Иако је Ирак од тада покушао да пронађе политичко решење курдског питања, у овоме није добио подршку других регионалних актера што значи да, с правне стране, споразуми с Турском остају важећи.
Све ово значи да ће већи ангажман Русије у Ираку бити пропраћен конкуренцијом са САД и Турском, као и сталним ризиком од дестабилизације унутрашње ситуације коју Ердоган може покренути у сваком тренутку, најзад покрећући своју дуго најављивану офанзиву.
