У светлу низа скорашњих догађаја како у зони СВО, тако и на јужном Кавказу, морамо признати да централној Азији нисмо посветили пажњу коју заслужује.
Догађаја од значаја у претходним недељама било је и више него довољно за више објава, стога, погледајмо оне најзначајније.
Вилајет Хорасана и напад на Крокус Сити Хол
Из саопштења начелника руског ФСБ Александра Бортникова сазнајемо да је значајну улогу у координацији напада на Крокус Сити Хол имао огранак Исламске државе познат као Вилајет Хорасана, а који делује на територијама које се данас налазе у саставу Ирана, Авганистана, Туркменистана, Таџикистана и Узбекистана.
Но, у истрази инцидента поред обавештајних служби поменутих држава делују и оне из Казахстана и Киргизије што указује на то да је Вилајет Хорасана значајно проширио зону свог деловања или је бар остварио сарадњу са екстремистима из других држава централноазијског дела постсовјетског простора.
Џамат Ансарула — Неочекивани саучесник
Једна од таквих група је и Џамат Ансарула, радикална исламистичка група из Таџикистана, а са седиштем у Авганистану чији су припадници такође били умешани у терористички напад на Крокус Сити Хол, а који су ухапшени на територији Белорусије.
Но, Џамат Ансарула је далеко од ефикасне терористичке групе, она је прежитак Таџикистанског грађанског рата 1992-1996 и њено чланство се процењује на мање од 100 појединаца.
Другим речима, јасно је да Џамат Ансарула нити је имала капацитета за сложену међународну терористичку операцију попут оне која је резултирала трагедијом у Крокус Сити Холу, нити је имала перспективе да у исту буде укључена. Осим, ако организацију није спроводио инострани фактор фокусиран на простор централне Азије.
Сви путеви воде у Турску — или Лондон?
И интересантно је да ово такође приметила Турска академија за обавештајну делатност која указује на раст терористичке претње на простору централне Азије и нуди решење — да се овим проблемом бави Организација туркијских држава под лидерством Анкаре
и уз учешће кадрова школованих на турској Академији.
Но иза ове племените и сигурно алтруистичке идеје стоји други проблем — турска Академија делује под менторством британске МИ6.
Постоји још једна занимљива чињеница — иако Турска на Блиском истоку није успела да се позиционира као некакав лидер исламског света (снажна реторика није била усаглашена са једнако снажним економским односима са Израелом), у централној Азији је ситуација знатно другачија — културна, етничка и лингвистичка блискост омогућили су Анкари да релативно ефикасно прошири свој утицај.
На крају крајева, не треба изгубити из вида ни чињеницу да то не би био први пут да Лондон и Вашингтон користе Турску као механизам притиска на Русију — на крају крајева неоосманске амбиције Ердогана несумњиво задиру у постсовјетски простор, па чак и у туркијске субјекте Руске Федерације.
Све ово, наравно, не може се узети за доказ да Турска сама ствара терористичку претњу против које жели да се бори, но ситуација је и далеко од једноставне — тим пре што је утврђена чињеница да су најмање два непосредна учесника терористичког напада у Москви у Русију стигла управо из Турске.
