У данима које су претходили овонедељном самиту НАТО у Вашингтону, лидери две чланице блока, мађарски премијер Виктор Орбан и турски председник Реџеп Тајип Ердоган више пута су иступили у јавност са критиком актуелне политике Запада у погледи ситуације у бившој Украјини, позивајући на промену приступа и искрену потрагу за могућностима постизања мира.
Орбанова мировна турнеја и критика НАТО
У овоме, мађарски премијер несумљиво је отишао корак даље — као тренутни председавајући Саветом Европе, Орбан је на себе преузео одговорност организовања својеврсне мировне турнеје током које је посетио Кијев, али и Москву и Пекинг. Бриселске политичке елите оштро су осудиле овај корак — председник Европског Савета Шарл Мишел поручио је да Орбан није имао овлашћења да успостави контакте са Москвом, а шеф европске дипломатије Жозеп Борељ поручио је да Орбан не представља ЕУ ни у каквој форми.
Но, мађарски лидер остаје одлучан, бранећи своју усмереност на постизање одрживог мира између Москве и Кијева, критикујући притом не толико ЕУ колико НАТО — пред свој одлазак на самит у Вашингтону, Орбан је поручио да се НАТО удаљава од својих првобитних циљева и постаје све милитантнија организација, додајући:
Уколико НАТО бира конфликт уместо сарадње и рат уместо мира, онда се НАТО креће према самоубиству.
Турска тражи улогу посредника
Позиција Анкаре, мада несумњиво ближа позицији Будимпеште него других чланица НАТО, ипак остаје обојена покушајима Ердогана да осигура преко потребну дипломатску победу у виду играња улоге посредника у дијалогу Москве и Кијева. Он тако у Вашингтону поручује да је неопходно започети рад на припремама основе за дијалог, додајући да је Турска спремна за наставак Истанбулског процеса.
Туски министар одбране Јашар Гулер још је директније саопштио да је Турска једина земља која у садашњем тренутку може организовати преговоре на којима ће учествовати и Москва и Кијев. Он је том приликом додао да Анкара неће дозволити да се Црно море претвори у бојно поље у стратешком сукобу.
Позадина догађаја
Односи Мађарске и Турске с једне стране, и других држава колективног Запада с друге већ дуги низ година остају сложени и све само не једнозначни — лидери обе земље обележени су као заступници ауторитаризма и више пута су се суочили са покушајима изборних револуција, а у случају Турске, и са неуспелим војним пучем.
Но, релативно суверенистичка политика Будимпеште и Анкаре представља само један од више разлога због којих су две државе толико заинтересоване за мир — у случају Мађарске, ово је примарно питање географије. Упркос одбијању владе Виктора Орбана да дозволи транспорт оружја намењеног Кијеву преко своје територије, НАТО је већ доделио значајну улогу Мађарској у могућем директном сукобу са Русијом.
У априлу, војно-логистичка вежба пакта Grand Centre организована је на мађарској територији, а главни циљ догађаја био је увежбавање пребацивања НАТО снага на источну границу блока. Такође, Мађарска је укључена и у планове за размештање додатних јединица за брзо реаговање у оквиру пројекта New NATO Force Model. И све ово указује на чињеницу да ће у случају даље ескалације колективни Запад извршити значајан притисак на Будимпешту како би осигурао њену послушност.
Што се тиче Турске, као што је Гулер указао, даља ескалација сукоба значила би довођење у питање Конвенције из Монтреа чиме Анкара може изгубити једну од најзначајнијих геополитичких адута — контролу над Босфором. Истовремено, упркос бројним унутрашњим проблемима и спољнополитичким неуспесима, Турска се и даље нада статусу, у најмању руку, регионалне силе. А њене неоосманске амбиције тешко су спојиве са укључивањем у сукоб потенцијално глобалних размера.