Пише: Радомир Јеринић, политиколог и уредник платформе Хроника Суверенизма
Развијајући савез Техерана и Москве постигао је кључне економске и политичке прекретнице, али међусобни одбрамбени споразуми и даље изостају, при чему трајно неповерење и даље одређује границе њихове сарадње.
Иран и Русија: Три корака ка стратешком приближавању
Како се Иран припрема за званичну државну посету руског председника Владимира Путина, политичка порука не може бити јаснија: Иран и Русија намеравају да формализују своје све дубље партнерство у тренутку када је глобални поредак у превирању.
Ирански званичници потврдили су да су припреме у току, иако Кремљ још није одредио датум. За обе земље – које су под притиском западних санкција и увучене у регионалне кризе – ова посета представља више од церемоније; она означава јачање стратешког приближавања.
Путинова посета долази након серије сусрета са иранским председником Масудом Пезешкијаном, који је на дужност ступио у јулу прошле године. Од тада су се двојица лидера састали три пута: у Ашхабаду у октобру, у Казању на самиту БРИКС-а и у јануару у Москви, где су потписали дугорочни споразум о одбрани. У пост-украјинском геополитичком калкулатору, мало који однос носи већу тежину од оног са Исламском Републиком у оквиру руског заокрета ка Истоку.
Економско приближавање кроз Евроазијску економску унију (ЕАЕУ)
Односи између Техерана и Москве никада нису напредовали праволинијски. Чак и у најбезболнијим фазама, напредак је захтевао одлучну посвећеност. Ипак, три кључне прекретнице у последњих годину дана указују да је њихов билатерални однос на путу убрзања.
Прва прекретница догодила се 25. Децембра 2024. Године, када је Иран постао посматрачка чланица Евроазијске економске уније (ЕАЕУ). Иако је ова организација у почетку виђена као постсовјетски механизам за јачање регионалне економске сарадње, шире амбиције – посебно из руске перспективе – брзо су постале јасне. Придруживање Ирана било је дугогодишњи руски циљ, барем од средине 2010-их.
Пут до чланства започео је 2018. Године прелазним споразумом, али је био успорен због два главна фактора. Први је био договор Израела са овом унијом о зони слободне трговине – започет упркос споразуму из 2016. – који је очигледно имао за циљ да осујети улазак Ирана. У великој мери је и успео.
Други, значајнији препрека, била је унутрашња. Под бившим председником Хасаном Роханијем, чија је политика била више наклоњена Западу, ЕАЕУ је служила више као средство у преговорима са Западом него као стварни приоритет. Насупрот томе, покојни председник Ебрахим Раиси, снажан заговорник иранске политике „Поглед ка Истоку“, дао је већу стратешку важност продубљивању веза са Русијом, чиме је убрзао процес прикључења Ирана ЕАЕУ.
До 2023–2024. Трговина између Ирана и држава ЕАЕУ достигла је око 3,5 милијарди долара. Нови споразум је значајно снизио царине: иранске таксе на производе из ЕАЕУ пале су на 4,5%, док су царине ЕАЕУ на ирански извоз пале са 6,6% на 0,8%.
У наредних пет до седам година, пројектује се да ће обим трговине достићи 18–20 милијарди долара – што је значајно повећање за петро-економију у којој више од 80% извоза, вредног 60 милијарди долара, потиче од нафте и гаса. ЕАЕУ би такође могла постати канал ка трећим тржиштима.
Чланство Ирана има и политичку вредност за Москву. Најважнији пројекат је Међународни коридор Север–Југ (INSTC), дугачак 7.200 километара, који повезује Санкт Петербург и Мумбај преко иранске територије. Завршетак деонице Чабахар–Мумбај зависи од односа Индије и Ирана; а одрживост коридора захтева модернизацију каспијске руте – што је постало приоритет након 2022.
БРИКС… и озбиљно стратешко партнерство
Политички, потреба Кремља да изгради мултиполарну мрежу савеза – не у виду једног глобалног блока, већ повезаних регионалних коалиција – постаје све важнија како се конфронтација са Западом продубљује.
У том контексту, приступање Ирана БРИКС-у 1. Јануара 2025. Године представља другу важну прекретницу. Иако је БРИКС политички разнородан – савез неједнаких – његова економска логика је снажна. Омогућава преференцијални приступ огромним тржиштима и подстиче флексибилну билатералну сарадњу међу чланицама.
Иако БРИКС можда неће директно обликовати иранско-руске односе, он омогућава проширење сарадње у области медија, културе и туризма – чиме се везе продубљују ван традиционалних економских и војних оквира.
Међутим, најзначајнији догађај године било је потписивање свеобухватног споразума о стратешкој сарадњи између Техерана и Москве. Као и у случају приступања ЕАЕУ, преговори су открили трајно неповерење. Почели су након руске војне интервенције у Украјини у фебруару 2022.
Руски мотиви били су јасни: суочен са НАТО-ом, Москва је желела да ојача војне савезе са регионалним силама и приграби економске бенефите.
Модел за ову врсту споразума био је „свеобухватни стратешки споразум“ са Северном Корејом, који је укључивао обавезе о унапређењу трговине и клаузулу о међусобној одбрани. Ако једна страна буде нападнута или увучена у рат, друга обећава помоћ „свим расположивим средствима.“
Слична клаузула се очекивала и у споразуму са Ираном, али се није нашла у коначном тексту. Уместо тога, документ више подсећа на меморандум о разумевању него на формални војни савез. Несклад између наслова и садржаја указује на неразрешене несугласице током преговора.
Два питања су изазвала раздор. Прво, Москва је захтевала да свака војна помоћ буде условљена тиме да Иранова позиција буде потпуно правно оправдана по међународном праву – како Русија не би била увучена у нуклеарни сукоб са Тел Авивом. Дефиниција „агресије“ постала је спорна: оно што Техеран назива провокацијом, Москва се плашила да би Израел могао представити као оправдан „одговор.“
Друго, обим помоћи – посебно категорична искљученост нуклеарног оружја – изазвао је даљи раскол.
Иако је компромис можда био на дохват руке, непотврђени извештаји указују да је Москва предложила транзит руског особља или војне припреме на иранској територији – што је суверени Техеран одлучно одбио. Та категорична одбијеност коначно је осигурала да споразум остане декларативан.
Терет историје
Историјски и идеолошки фактори леже у основи иранског опреза. Од ратова на Кавказу у 19. Веку – посебно рата 1826–1828 – обезбеђивање северне границе Ирана било је стална брига.
Тај страх се појачао током династије Пахлави, чији је антикомунизам био изражен, а додатно га је подстакло совјетско окупирање северног Ирана до 1946. И Совјетом подржана, курдска сепаратистичка Република Махабад, која се сматрала покушајем поделе земље.
Истовремено, совјетски територијални захтеви у Азербејџану и комунистичка агитација у иранском Азербејџану додатно су погоршали односе. Иако ови догађаји припадају претреволуционарној ери, ни ране године Исламске Републике нису биле повољније за Москву – делимично због погрешне стратегије иранских комуниста. СССР је, као и у Турској, био окарактерисан као „мањи сатана“, а антикомунизам се стопио са наслеђеним русофобним наративом.
Та осећања и даље постоје и подстичу их прозападни медији. Међу иранским елитама, оптужбе да је Русија „издала Иран“ често се користе као реторичко оружје прозападно оријентисаних фракција. Године 2023. Избила је дипломатска криза након неодређеног става руског Министарства спољних послова о суверенитету над спорним острвима у Персијском заливу и нејасних коментара о имену тог воденог пута.
Тај пропуст – који се догодио усред преговора о прикључењу ЕАЕУ – не само да је распирио иранску русофобију, већ је и дао аргументе домаћим прозападним снагама, оснажујући наратив о „колонијалној Русији“ као непоузданом партнеру.
Шта доноси будућност
Ипак, иранско-руски стратешки споразум далеко је од безначајног. Иако не садржи клаузулу о међусобној одбрани, он обе стране обавезује на продубљивање безбедносне и одбрамбене сарадње и експлицитно предвиђа координацију у спречавању дестабилизујућих утицаја у Каспијском региону, Централној Азији, на Кавказу и Блиском истоку. Тај фокус је крајње актуелан – посебно након разарања у Сирији.
Данас је Иран изложен појачаним претњама. Аналитичари и званичници расправљају о томе да ли ће Израел покренути директне ударе на Иран, да ли ће САД покушати – или уопште бити у стању – да спрече такве потезе, и да ли ће америчке снаге интервенисати ако Тел Авив изазове отворени сукоб. Јасне одлуке још нема.
Та неизвесност може донети опрез на кратки рок. Али на дуги рок, само савези који се данас изграде могу одредити да ли ће Техеран сутра моћи да одврати рат.
