Јучерашња посета председника Ирана Масуда Пезешкиана Москви, те његов састанак са руским председником Владимиром Путином и коначно закључивање споразума о свеобухватном стратешком партнерству између две земље привукли су оправдану пажњу међународне јавности, и не без доброг разлога.
До овог корака долази у тренутку када се обе државе суочавају са озбиљним изазовима на Блиском Истоку, који су притом вишеструко озбиљнија претња за Техеран не само због тога што се ради о непосредном окружењу исламске републике, већ и због тога што је она сада у посебно рањивом положају након низа пораза с којима се у претходним месецима суочила такозвана Оса Отпора.
Текст споразума
Интересантно је да сам споразум (чији је цео текст на руском језику објављен на сајту Кремља) већ у првом члану подвлачи значај војно-безбедносне сарадње, те координације спољнополитичких дејстава на локалном и глобалном плану. А у тачкама 3. и 4. члана 3, Русија и Иран се обавезују да неће ни на који начин помагати агресију треће стране на неку од потписница, као и да неће омогућити деловање сепаратистичких или других покрета усмерених на унутрашњу дестабилизацију друге државе.
У члановима 4, 5 и 6 наглашава се значај продубљивања сарадње обавештајних служби, као и шире војне и војно-техничке сарадње, укључујући ту и заједничке војне вежбе или пристајање војних бродова у луке обе државе.
Споразум такође указује на сагласност у погледу промоције мултиполарности, те заједничког отпора хегемонизму у међународним односима, као и јачања улоге Уједињених нација у осигуравању глобалног мира и стабилности, те ефективног супротстављања савременим претњама, укључујући ту и у информационој сфери и сајбер-простору.
Предвиђена је и сарадња усмерена на спречавање дестабилизације стратешки значајних региона Блиског Истока, Централне Азије, Каспијског мора и Јужног Кавказа, а посебно у погледу могућег спољног мешања трећих страна.
Импликације
Многе од тачака које су формулисане у веома опширном тексту споразума преко су потребне и можда су договорене и прекасно у светлу скорашњих трагичних догађаја у Сирији — но, полазећи од премисе боље-икад-него-никад, склапање овог споразума несумњиво представља повод за умерени оптимизам.
И док је позиција Русије добро позната и у том погледу нема изненађења, чињеница да је реформистички председник Ирана, који је као приоритет своје владе означио слабљење западних санкција, прихватио и потписао документ чије кључне тачке указују на то да је он готово сигурно израђиван још за време владавине Ебрахима Раисија указује на то да је Техеран из скорашњих догађаја извукао одређене закључке — најзначајнији од њих тиче се одсуства стварних перспектива нормализације односа са Западом без ризика од потпуног губитка суверенитета или, у најгорем случају, практичног колапса државног система.
Но, као и увек, овај споразум допринеће борби за праведнији, мултиполарни светски поредак онолико колико буде ефективно примењен на делу — када, у којој мери, и на које начине ће конкретне тачке бити спроведене у дело показаће време. Но, уколико Москва и Техеран у овоме буду успешни, резултати могу бити више него значајни за потискивање западног утицаја са неколико стратешких праваца, као и за блокаду даље дестабилизације Централне Азије.
