Удари Ирана на циљеве у Израелу у данима који су уследили постали су тема интересовања широке јавности, укључујући ту и оне који имају само површно или никакво интересовање за геополитику — и управо од таквог појединца, админ је чуо констатацију која је ишла некако овако: „није Израел луд да иде на Иран, њих подржавају Русија и Кина“.
Но, ова констатација која је несумњиво поједностављена, ако не и наивна осликава далеко значајнију чињеницу која је често заборављена у јавном дискурсу — у савременом свету постоје различите концепције армије које извршавају различите функције. И ово може имати драматичан утицај на капацитете држава да делују у одређеним ситуацијама.
Притом, овде не говоримо о некаквим нивоима војне моћи, већ пре о различитим облицима исте.
Армија суверенистичког типа
Русија и Кина представљају армије несумњиво суверенистичког типа — иако се ради о најмоћнијим светским силама које притом располажу нуклеарним наоружањем, оне имају релативно ограничене капацитете у погледу пројекције војне моћи изван својих граница.
И из угла њихових доктрина, ово је потпуно оправдано — циљ ових армија је осигуравање неповредивости државних граница, суверенитета и самог опстанка државе.
И Русија и Кина имају минималан број база у иностранству, и располажу малим бројем носача авиона (један у случају Русије и три у случају Кине), али зато имају огромно људство, масовне залихе артиљерије и оклопне технике као и поуздане механизме нуклеарног уништења непријатеља у случају тоталног рата.
Армија империјалистичког типа
С друге стране имамо самопрокламованог светског хегемона, САД чија армија има само један задатак — глобалну пројекцију војне моћи.
САД тако располажу са 11 носача авиона и још 9 носача хеликоптера, делујући притом са 750 званичних војних база у 80 држава и непознатим бројем незваничних војних постројења, такозваних black sites.
И ово је свакако у складу са хегемонистичком доктрином Вашингтона која се темељи на фашистичкој идеологији изузетности САД која се користи да би се оправдала агресија на друге суверене државе.
Импликације
Управо због ових разлика САД су биле у стању да пруже директну војну помоћ Израелу већ на самом почетку иранског удара, а Русија и Кина, чак и када би се одлучиле на директну војну подршку Ирану то просто не би могле учинити.
Ово не значи да Москва и Пекинг заостају у погледу војне моћи, они просто немају једнаке капацитете њене пројекције далеко од државних граница.
Но, постоји и друга страна ове медаље — управо због снажног суверенистичког усмерења не само армије већ и читавог војно-политичког апарата руска артиљерија у овом тренутку у зони СВО надјачава читав НАТО у односу 10 према 1.
Ови примери откривају нам изузетно значајан и често потцењен аспект савременог рата — уколико је сукоб неизбежан, свака страна покушаће да осигура да се он води под њеним условима, односно на онај начин у ком ће она имати природну предност.
