Док су бројни аналитичари најављивали одређену промену спољне политике Ирана након победе реформистичког кандидата Масуда Пезешкиана на ванредним изборима одржаним након погибије Ебрахима Раисија, други су по овом питању били скептични, тврдећи да ће политички курс Техерана без обзира на све друге факторе ипак остати доминантно одређен одлукама врховног вође Ајатолаха Алија Хамнеја. Но, како се чини, сам Хамнеј је сада довео у питање овај став, говорећи о могућности дијалога са САД:
Нема никаквих препрека сарадњи са непријатељем. не треба да полажмо наде у непријатеља, нити да чекамо његово одобрење наших планова, али нема никаквих противречности у вођењу дијалога о конкретним питањима.
Ситуација, наравно, није тако једноставна да дозвољава црно-бело тумачење — на крају крајева, и концепција мултиполарног светског поретка коју је активно промовисао бивши председник Ирана Ебрахим Раиси у својој основи захтева дијалог међународних актера, и то такав заснован на једнакости, равноправности и међусобном уважавању (укљујући ту и уважавање црвених линија). Стога, да ли је ово саопштење Алија Хамнеја заиста валидан аргумент у прилог тезе о предстојећој промени иранске политике?
Позадина догађаја
Да бисмо одговорили на ово питање, неопходно је сагледати догађај у ширем контексту — а тај контекст несумњиво сачињавају и победа Пезешкиана, али и формирање нове владе коју, упркос очекивањима, карактерише приметан баланс између реформиста и конзервативаца. И управо ова одлука Пезешкиана да не допусти ескалацију унутрашњих политичких сукоба указује на то да у овом тренутку у исламској републици постоји ако не консензус, онда макар међусобно разумевање различитих политичких струја.
Штавише, приликом формирања владе, зет Ајатолаха Хамнеја Али Багери уступио је место министра спољних послова Саиду Абасу Арагчију, реформисти који је политичку каријеру градио као амбасадор Ирана у Јапану, Финској и Естонији — притом, сам Арагчи не крије да ће његов главни циљ у наредном периоду бити управо рад на смањењу санкционог притиска кроз обнављање односа са колективним Западом, почевши од оних држава у којима је радио у прошлости.
Стога, сви су изгледи да ће Техеран у будућности заиста и покушати да успостави дијалог са САД, вероватно сличан ономе који је 2015 резултирао потписивањем такозваног Иранског нуклеарног споразума (Joint Comprehensive Plan of Action), за време мандата Хасана Руханија, још једног иранског предеседника блиског реформистичким снагама.
Перспективе даљег развоја ситуације
Но, све ово не значи да од Ирана можемо очекивати некакав драматичан заокрет ка Западу — обнављање дијалога у циљу смањења санкционог притиска у овом тренутку представља на првом месту прагматичан корак. Док се војно-индустријски комплекс исламске републике изванредно адаптирао санкцијама, одговарајући на ограничења иновацијом, исто се не може рећи за цивилни сектор где се бележи континуиран пад животног стандарда.
Ово за Иран представља озбиљан безбедносни ризик будући да се ради о фактору који доприноси расту и протестног потенцијала, и антидржавних расположења — што непријатељи Техерана и те како могу искористити за остварење сопствених циљева који могу имати веома озбиљне последице по суверенитет и државност исламске републике.
С тим на уму, сви су изгледи да Иран неће одустајати ни од Русије, ни од Кине, али ни од ШОС-а и БРИКС-а у корист колективног Запда, али ће зато истовремено радити да обнављању односа са Вашингтоном у циљу решавања акутног проблема. И нова влада у Техерану припрема се управо за решавање овог задатка. Да ли ће у томе бити успешна показаће време, но нема сумње да је Запад свестан разлога за овај заокрет и да ће, препознајући слабост, наступити са позиције силе. И даљи развој ситуације у том тренутку може постати непредвидив.
