Са великим интересовањем пратимо пројекат руског Телеграм канала Вестовой, једног од мањих руских Телеграм канала који судећи по свему представља својеврсну умеренију реинкарнацију можда већег и успешнијег, али сада затвореног пројекта Zаставный који је био активан током прве године СВО.
Zаставный тада, и Вестовой сада јесте у неку руку контроверзни пројекат с чијим виђењем бисмо имали одређена неслагања — ради се о оној страни руске опозиције чије постојање Запад игнорише, оној која сматра да је тренутна политика Москве превише умерена, превише пасивна и превише неодлучна у својим дејствима.
Ради се о идеолошком становишту које историјску вертикалу руског народа сагледава не кроз призму СССР, већ напротив, кроз призму Руског царства чије истинско наслеђе она види не у данашњој Москви, већ у ослободилачкој борби народа Добанаса.
Десет година од почетка опсаде Славјанска
Пројекат канала Вестовои укључује објављивање садржаја који прате догађаје који су се одигравали пре тачно десет година, када је ослободилачка борба народа Донбаса, или оно што је у том тренутку сматрано грађанским ратом или кризом у Украјини била у својим најранијим фазама — и април 2014 је несумњиво био значајан месец, будући да је управо у овом тренутку почела отворена примена јединица ОСУ против снага ДНР и ЛНР што је несумњиво значајан тренутак за сукоб који је у том тренутку и даље сматран унутрашњим.
У априлу је Кијев такође започео са опсадом Славјанска, што је довело до тога се у Москви први пут поменула могућност војне интервенције но, као што знамо, ово се није десило, а Валентина Матвијенко, тадашња портпаролка Савета Федерације на ту тему поручила је:
Сматрам да се такви сценарији не смеју ни разматрати
Ова изјава није добро остарила. Но, она свакако није позитивно примљена у ДНР која се осетила напуштено од стране Москве. Но, ово није у потпуности тачно — руске службе су од првих дана сукоба одржавале блиске контакте са представницима отпора Донбаса, снабдевајући их материјалним и финансијским средствима, али се суздржавајући од директног мешања.
Потврду ових чињеница проналазимо чак и у аутобиографском делу Владлена Татарског који је био учесник догађаја руског пролећа и тадашњег грађанског рата у Донбасу, а који је идеолошки био близак овим становиштима. Стога, он је у својству извора вишеструко релевантан.
Зашто је све ово значајно?
Пропуштена прилика за интервенцију када је почела опсада Славјанска за аутора канала Вестовои и представнике овог тога руске политичке мисли представља својеврсно огледало свега онога што сматрају погрешним у политици званичне Москве, од 2014 до данас и управо зато ова епизода историје ослободилачке борбе народа Донбаса и начин на који је она представљена пружају значајно разумевање перспективе овог другог тока руске опозиције који је додуше изгубио свог политичког представника са хапшењем Игора Стрелкова.
Као што смо рекли на почетку текста, са овим становиштем имамо одређена неслагања — оно је не толико радикално колико поједностављено у смислу да игнорише комплексност савремене геополитике као и циљеве Москве који надилазе и Донбас и Русију, и тичу се будућности светског поретка, имајући тако глобалне размере.
Но, постоји и друга страна медаље — иако историја не трпи ”шта би било кад би било” аргументе, нема сумње да би се ствари одвијале знатно другачије да је Москва интервенисала 2014. Колико би операција трајала тада? Колико би живота било спашено, са свих страна? Каква би била подршка становника Украјине оваквом сценарију у тренутку када су се проруски протести одржавали у Харкову, Николајеву, Одеси и десетинама других градова? Каква би била судбина Славјанска који се и данас налази под контролом ОСУ?
Јасно је да је одговоре на ова питања тешко дати, а чак и да је могуће, они ни на који начин не утичу на оно што се одвија данас.
Но, упркос томе, ова прича о руској опозицији другачијој од оне која се представља на Западу указује на врло значајна унутрашња питања о којима се још увек води нека форма народног дијалога — и иако је јасно да идеологија препорода Руског Царства кроз ослобођење Новорусије никада неће постати политички мејнстрим, њена критика несумњиво ће дати свој печат будућности руске политичке мисли.
