Током протеклих неколико дана могли смо видети и прве конкретне кораке Вашингтона који су потврдили тезу да оно што светски медији представљају као некакав раскол између Европе и САД представља само прерасподелу офанзивних капацитета колективног Запада при чему је начелно смањење директног америчког уплитања у догађаје на источном блоку НАТО само последица приоритизације азијско-тихоокеанског региона.
Штавише, ово је пре свега три дана отворено поручио министар одбране САД Пит Хегсет када је потврдио наводе о вероватном смањењу војног присуства САД у Европи услед, како он то говори, других приоритета у Азији и Пацифику. Истог дана, саветник америчког председника за питања безбедности Мајк Волц објаснио је америчким сателитима у Европи:
Ми подржавамо наше НАТО савезнике, али је дошло време да наши европски савезници повећају своје напоре. Јасно смо дали до знања званичницима ЕУ да је неприхватљиво да Вашингтон преузме на себе терет заштите Европе.
Трилатерални састанак Марка Рубиа
До свих ових саопштења, притом, долази свега дан након што је државни секретар САД Марк Рубио одржао трилатерални састанак са премијерима Јапана и Јужне Кореје где је потврђен наставак конфронтационе политике усмерене против Кине и Северне Кореје.
У званичном саопштењу за медије објављеном по окончању састанка посебно се истиче значај денуклеаризације Корејског полуострва што представља еуфемизам за приморавање Пјонгјанга да одустане од свог нуклеарног и ракетног програма — имајући у виду чињеницу да власти Северне Кореје немају ни најмању намеру да се одрекну можда јединог ефикасног механизма одвраћања у свом арсеналу, нема сумње да ће напори Вашингтона и његових регионалних сателита довести до значајног раста војно-политичких тензија.
Ништа мање значајно, три званичника обавезала су се да ће подржати чланство Тајвана у одређеним међународним организацијама чиме су доведене у питање неке од кључних црвених линија Пекинга — у вези са овим вредна је помена чињеница и да је са званичних интернет сајтова америчких државних институција у претходним данима уклоњена теза о неподржавању независности Тајвана.
Иако се ово не догађа први пут, а и политика Једне Кине и даље формално остаје на снази, нема сумње да је пред нама период даљег заоштравања геополитичког сукоба Пекинга и Вашингтона које ће готово сигурно бити пропраћено и растом тензија у Тајванском мореузу са потенцијално непредвидивим последицама — уз напоре америчких власти да осигурају миграцију тајванских технолошких гиганата у САД, јасно је да су припреме за могућу ескалацију већ увелико у току.
