Премијер Малезије Анвар Ибрахим изненадио је јавност (и аустралијски парламент у ком је говорио у својству госта) када је изјавио да државе које спутавају Кину треба да се поставе на место Пекинга и схвате да су раст кинеске војне моћи, али и дипломатског утицаја последица значајних привредних и технолошких успеха.
Према њиховом мишљењу [Пекинга], непријатељска дејства према Кини у војној, економској и технолошкој сфери не представљају ништа друго до покушаја негирања њиховог легитимног места у историји. Дејства која су усмерена на успоравање економског и технолошког напретка Кине само ће продубити ово схватање.
Закључујући своје излагање, Ибрахим додаје да ће сви покушаји спутавања Кине само погоршати ситуацију и посејати раздор у региону.
Зашто су ове изјаве необичне?
На први поглед, може се рећи да је премијер Малезије објективно и адекватно оценио ситуацију и ово несумњиво јесте тачно, но он то чини прекасно — Малезија је већ предузела бројне антикинеске кораке од којих је можда најдраматичнији био отварање сопствене територије за формирања бројних шпијунских центара ЦИА чији су агенти, заједно са обавештајцима Малезије спроводили низ антикинеских активности.
Поред тога, Малезија је укључена у војно-технолошку сарадњу са Јапаном и Филипинима, а крајем прошле године је купила и француске радаре далеког домета, распоређујући их на острву Лабуан са циљем осматрања кинеске активности у спорној акваторији Јужног кинеског мора око архипелага Спретли.
Стога, изјаве премијера Малезије несумњиво представљају изненађење и назнаку тога да Куала Лумпур озбиљно разматра своје скорашње спољнополитичке одлуке. Но, за промену курса је можда већ сувише касно — улазак у америчку сферу утицаја није изазован задатак, но за сада је ни једна држава није побегла из канџи Вашингтона без озбиљних последица по сопствени суверенитет и интегритет.
