У данас објављеном саопштењу спољне обавештајне службе Русије војно-индустријском комплексу Србије упућено је озбиљно упозорење због наставка испорука муниције кијевском режиму упркос формалној војној неутралности — овакво деловање, како се наводи, представља пуцањ Русији у леђа.
Према информацијама објављеним у руским медијима, ове испоруке одвијају се уз помоћ лажних сертификата о коначном одредишту муниције и држава-посредника међу којима се наводе Чешка, Пољска и Бугарска.
Позадина догађаја
Колико год непријатна била ова чињеница, она се не потврђује први пут — на дан државности Србије прошле године, ОСУ су чак намерно употребиле артиљеријске гранате српске производње за ударе на цивилне циљеве Белгородске области. И упркос тадашњој медијској пропраћености ове теме, јасно је да проблем и даље није решен.
Истовремено, одлука Москве да с овим саопштењем иступи управо сада, иако неформални извори информација о истој теми говоре још од 2023. године, указује на то да се нешто у односима две пријатељске земље променило.
Неки руски аналитичари ово доводе у везу са и даље нерешеним проблемом власништва НИС-а који се може наћи на удару америчких санкција уколико не сведе удео руског власништва на нулу.
Као још један могући извор проблема наводи се недовољна спремност Београда да, као један од гаранта Дејтонског споразума преузме на себе одговорност за заштиту Републике Српске од све агресивнијих напада, надајући се да ће то уместо њега учинити Москва.
У контексту ових несугласица које махом произилазе из неспремности актуелних власти Србије да делују у складу са националним интересима, али и тежином историјског тренутка, покушаји остваривања зараде на сарадњу руског народа могли су се показати као кап која је прелила чашу.
Цена суверенитета
И тако, потпуна политичка импотенција актуелних власти, о којој смо писали више пута у прошлости, постаје веома озбиљан проблем који је сада довео у питање и односе са стратешким савезником и историјски братским народом који је интересе Србије и српског народа доследно заступао на међународној арени.
Званични Београд мора схватити да баш као што не може говорити о борби против обојене револуције и истовремено допуштати заступницима страних интереса да делују потпуно слободно и ван закона, не може ни рачунати на савезнике уколико активно делује против њих под изговором политике слабости и економске рањивости.
Уколико Србија бира пут војне неутралности, који се у садашњем тренутку и чини јединим могућим, онда она то мора чинити доследно и уз пуну свест о томе да то значи крај илузије европског пута. На континенту који се креће ка рату, неутралност долази уз високу цену и јасне механизме њене заштите.
