Први дан Минхенске безбедносне конференције остао је обележен низом међусобних критика и оптужби представника вашингтонских и бриселских елита које су, како се чини, откриле растући јаз између чланица НАТО са различитих страна Атлантског океана — тако је амерички потпредседник Џеј-Ди Венс оптужио лидере ЕУ за вишедеценијску неодговорну мигрантску политику, али и за недемократско поступање према лидерима несистемске опозиције која, како тврди, ужива све већу популарност међу становништвом Европе.
С друге стране, немачки председник Франк-Валтер Штајнмајер окарактерисао је деловање нове америчке администрације као опасно, непредвидиво и неодговорно са посебним фокусом на питање сукоба на територији бивше Украјине где, сматра он, позиција Доналда Трампа остаје супротстављена позицијама ЕУ — све ово, додаје Штајнмајер, доводи до дестабилизације постојећег светског поретка и урушавања глобалне безбедносне архитектуре.
Још директнији био је немачки канцелар Олаф Шолц који је у контактима Вашингтона и Москве видео повод за увођење ванредног стања како би се влади државе омогућио приступ додатним финансијским средствима која ће бити искоришћена како за наставак војне помоћи Кијеву, тако и за повећање немачких војних капацитета. Шолц притом позива и друге чланице ЕУ да учине исто закључујући:
Разговор председника Русије и САД био је изненађење и захтева јасну, брзу и одлучну реакцију Европе. А да би ЕУ остала равноправан савезник Вашингтона, неопходно је уложити значајне напоре у осигуравање [европске] безбедности.
Са сличним ставом иступили су, без изненађења, и представници балтичких држава, као и Француске.
Позадина догађаја
Ствари, међутим, нису тако једнозначне, а оно што се на први поглед чини могућим почетком краја НАТО заправо представља само развој ситуације у складу са непромењеним интересима Вашингтона — упркос начелној критици позиције Трампове администрације, европски лидери заправо позивају на повећање војних буџета (захтев који смо могли чути и за време мандата Џоа Бајдена), а имајући на уму тренутно стање наменске индустрије ЕУ, јасно је да ће се сва средства уложена у даље наоружавање Кијева наћи у рукама америчког војно-индустријског комплекса.
Поред тога, оно што се на површини чини разилажењем у ставовима није ништа друго до потврда чињенице да ће управо Европска Унија у врло блиској будућности постати главни спонзор кијевског режима у складу са пројектом Европске стратешке аутономије који истиче да је за Европу неопходно да до 2027 буде у стању да у случају глобалног сукоба самостално ратује против Русије како би оружане снаге САД могле бити фокусиране на Кину која је у америчкој доктрини дефинисана као основна стратешка претња. Овај пројекат формализован је 2023 када је Пентагон потврдио да би САД у истовременом сукобу са Русијом и Кином неминовно претрпеле пораз због чега је неопходно источноевропски театар будућег рата препустити Бриселу.
Да се управо ово налази у језгру тренутних догађаја имплицитно потврђује и Џеј-Ди Венс када поручује руском председнику Владимиру Путину да није у његовом интересу да буде ”млађи брат у савезу са Кином” — другим речима, начелно захлађење односа између Вашингтона и Брисела и истовремено обнављање контаката са Москвом представљају две стране исте медаље. У оба случаја ради се о припреми за нову етапу глобалне геополитичке конфронтације у којој ће САД повући значајан део својих капацитета из Европе и преусмерити их на азијско-тихоокеански регион.
