Други круг председничких избора у Ирану окончао се победом реформистичког кандидата, Масуда Пезешкиана који је освојио 53,6% гласова, при излазности од 49% — и главни фактор који је допринео његовој победи несумњиво јесте проблематична економска ситуација и континуирани пад животног стандарда који су били резултат неефикасног одговора претходне власти на санкциони притисак Запада.
Кампања Пезешкиана темељила се готово искључиво на критици претходне администрације, а његови гласачи већински долазе из средње класе и урбаних средина у којима и налазимо традиционално упориште реформистичког покрета.
Иако у овом тренутку не можемо очекивати радикалне заокрете било у спољној, било у унутрашој политици Ирана услед политичке доминације актуелног великог вође Ајатолаха Алија Хамнеја, сви су изгледи да у средњој и дугорочној перспективи можемо очекивати постепено напуштање актуелног политичког курса који су својевремено одредили Ебрахим Раиси, Хосеин Амир Абдолахијан и Али Шамхани. И ово тешко да је добра вест.
Шта значи бити реформиста у Ирану?
Реформистички покрет већ је представљао доминантну политичку силу у Ирану у периоду између 1997 и 2005, односно, за време власти петог председника исламске републике, Мохамеда Хатамија — од тада, конзервативне политичке снаге предузеле су низ корака како би уклониле реформисте из политичког живота земље, али са врло ограниченим успехом.
Иако многи руски извори и самог Пезешкиана и реформисте означавају као прозападне снаге, ситуација није потпуно једнозначна — поредити иранске реформисте са неким марионетама Запада као што су, рецимо, Никол Пашињан или Маја Санду не би било исправно, но упркос томе, у овом широком скупу политичких снага постоји снажна традиција идеја као што су отварање земље према Западу, стварање погодније економске и политичке климе за стране инвестиције, те формирање снажнијег грађанског друштва уз уклањање ограничења везаних за слободу изражавања.
Ирански реформисти тако не теже нужно да претворе земљу у још један сателит Запада, али је несумњиво чине рањивијом на спољне притиске као и на деловање заступника страних интереса. Сам Масуд Пезешкиан у том погледу није изузетак — његова кампања заснована на критици претходне власти била је усмерена управо на либералне идеје грађанштине, а у његовој спољнополитичкој платформи појављује се теза о неопходности преговора са Вашингтоном.
Перспективе даљег развоја ситуације
Иако је популистички наступ реформиста очигледно уродио плодом, Масуд Пезешкиан политички је слаба фигура — иако ово није његов први пут на политичкој функцији, овај кардиохирург по професији нема озбиљног управљачког искуства, а уколико изузмемо подршку урбане средње класе која му је омогућила победу на изборима, Пезешкиан нема ни стварни утицај на друге актере у земљи.
Дакле, уколико имамо на уму чињеницу да Иран сада има слабог председника, постаје јасно да је главни резултат избора консолидација моћи у рукама клана Хамнеј ком припада како актуелни врховни вођа, тако и његов сада готово извесни наследник и син Моџтаба Хамнеј.
И сви су изгледи да ће управо тренутак смене врховног вође бити покретач озбиљнијих промена у иранској политици — исламска република тада ће на челу имати прозападног врховног вођу који је својевремено одиграо кључну улогу у довођењу на власт прозападног Махмуда Ахмадинежада, и који је у октобру прошле године посетио Гватемалу, центар америчког утицаја у Централној Америци, како би присуствовао, наводно, научном симпозијуму. И уколико реформисти остану на власти до тог тренутка, практично цео политички врх Ирана биће отворен за приближавање Западу.
Но, узимајући у обзир изузетно нестабилну ситуацију на либанско-израелској граници, овај ток догађаја далеко је од извесног — експлозија великог оружаног сукоба између Израела и иранских прокси-снага у виду Хезболе и других регионалних шиитских група, иронично, може допринети јачању позиција конзервативних снага и даљим политичким променама унутар земље. Другим речима, у овом тренутку, мало тога је извесно, осим чињенице да Иран више не можемо сматрати једнако стабилним центром мултиполарности колико је то био случај за време Ебрахима Раисија.
