Пише: Радомир Јеринић, студент дипломатије и међународних односа и уредник платформе Рог Слободе
После данашњег дана студенти поред режима званично за непријатеља имају и лажну опозицију.
Исход колапса парламентаризма
Данашњи догађај у Народној скупштини представљао је координисану акцију владајућег режима и такозване опозиције, усмерену против студентског покрета. Овај перформанс није само извршена политичка манипулација, већ и дубока рефлексија на садашњу политичку динамику Србије, у којој су оба ова актора – режим и лажна опозиција – настојали да преузму контролу над наративом који је, до сада, био доминантно дефинисан студентским протестима.
Режим је, из позиције агресора, успео да преокрене ситуацију и представи себе као жртву напада. Ово је значајан пример политичког инжењеринга, где се кривица пребацује на опозицију, а насилничка понашања власти рационализују као одбрану од наводних напада. Такав маневар не само да омогућава политичку реконфигурацију наративне перспективе, већ и ствара заштитну дистанцу од критике, дајући легитимитет апелу на подршку и солидарност.
С друге стране, лажна опозиција успела је да се наметне као централни актер на политичкој сцени, одвраћајући пажњу од саме суштине студентског протеста. Овај потез је не само усмерен на перципирање опозиције као актуелне политичке снаге, већ и на њену потпуну ирелевантност у контексту остваривања стварних промена у друштву. Заједно с режимом, она је уместо истинске борбе за права студената, постављена као политички актер који је више заинтересован за власт него за стварне интересе народа.
У овом контексту, режим користи негативну кампању како би опозицију гурнуо у фокус пажње, истовремено минимизирајући значај студентских протеста. На тај начин, не само да компромитује дух студената који протестују – приказујући тзв. опозицију као генератора побуне – већ и припрема терен за преусмеравање фокуса са суштинских питања на политичке игре које су у интересу владајуће и опозиционе елите.
Спољнополитички гледано, овакав политички перформанс има и своје импликације. Недавна медијска представљања Србије (у контексту протеста) на међународној сцени, која су у великој мери били позитивна, сада су замењена сликом из Народне скупштине која подсећа на сцене из зона ратних конфликата као што су Газа или Бахмут. Ова слика, коју је обликовала лажна опозиција, показује како унутрашња политичка криза може утицати на спољнополитички имидж земље.
На крају, и владајући режим и лажна опозиција теже истом циљу – новим изборима, како би осигурали своје позиције у постојећем политичком систему који, у стварности, не представља интересе већине грађана. Ова ситуација илуструје дубоку кризу представљања и демократије у Србији, где су истински политички захтеви и жеље људи потиснути у корист властољубивих игара политичких актера.
У коначници, лажна опозиција је данас обојила Народну скупштину како би потврдила Вучићев спин о обојеној револуцији. Ове сцене су асоцијативна потврда режимског спина којим покушава да дискредитује побуну која се дешава на улицама.
Како опозиција и СНС манипулишу студентским захтевима
Дакле, опозиција је изазвала овај „хаос“ у скупштини (перформанс употребе уличних „револуционарних“ симбола) како би спречила усвајање „60 других тачака“ при чему су блокирали да се усвоји четврти студентски захтев, односно умањење студентских школарина за 50%, који представља убедљиво најважнији и најпрогресивнијих захтев.
Овде се опет види генијалност СНС-а, који услед оваквог потеза опозиције (где им се дозвољава да унесу пиротехнику, одиграју своју представу) послуже као корисни идиоти да се „пумпање“ донесе у скупштину, а они (грађански опозиционари) легитимишу као релевантан противник власти и у тој постмодерној утакмици сами себи дају аутогол и поене СНС-у, буквално заустављајући резултат студентске борбе.
Реалија театра апсурда
Они који ликују над нередима и димним бомбама у Скупштини Србије, који кметски износе праљв веш у Европске Парламенте, Стразбуре, који зову евро-нацистичке бирократе да заводе ред у Србији – морају знати једну ствар: морате мало више волети Србију него што мрзите Вучића. Он поседује стабилну власт не због трећине која га месијански посматра, већ због оне трећине којима је он опсесија, који га мрзе демонски и који ће се и са црним ђаволом удружити не би срушили само једног човека – човека који је најбоља инвестиција управо те Европе, који је евро-клинтонистички кандидат офарбан патриотским бојама, доведен у служби настављања неолибералног континуитета који је успостављен 5. Октобра.
Што се представе театра апсурда тиче, на делу је још један дупли пас опозиције и позиција, не би ли се дискредитовао сваки вид побуне који излази ван оквира устаљеног политичког инцеста Вучић-Ђилас, и потенцијалног увођења ванредног стања пре 15. Марта.
Природно је да се осећамо фрустрирано када посматрамо ситуације у којима се јављају јавне провокације или насилни инциденти, било да су они стварни или доживљени као такви. Међутим, оно што је истински алармантно није само сама природа тих конфликата, већ и контекст у коме се они дешавају — а то је контекст који одражава дубоке проблеме у друштвеним и политичким структурама. У овом случају, то су питања слабости, недостатка моралних стандарда и озбиљне деградације на свим нивоима власти.
Што се тиче политичке ситуације, постоји тужна стварност да они који су на позицијама власти често нису најспособнији, нити најквалитетнији. Напротив, често су то појединци који, због своје интелектуалне или етичке ограничености, не успевају да предложе праве мере које би довеле до друштвеног напретка. Овај феномен није искључиво локални, али је нарочито видљив када владају они који су, као што се обично каже, најслабији, најглупљи и најпокваренији. Таква ситуација несумњиво доприноси дубоком осећају друштвеног разочарања.
У том контексту, треба се запитати: како можемо поправити ову ситуацију? Као и увек, одговор лежи у самом друштву. Проблем је дубљи него што изгледа на први поглед. Очигледно је да је једини начин да се ситуација поправи кроз колективну трансформацију — ако ми као појединци будемо бољи, само тада ће и политичари који долазе из тог истог друштва бити бољи. Подизање свести, едукација и сабрање су кључни елементи који могу започети ову трансформацију.
Међутим, као што често бива, лакше је кривити друге за неуспехе него преузети одговорност на себе. Зато је суштински позив на личну револуцију неопходан. Позив на унутрашњу промену, борбу са самим собом, је највећа и најтежа битка коју можемо водити. И управо тај индивидуални напор може бити основа за широку друштвену промену. Срећан и Богом Благословен почетак Часног Поста.
