Пише: Радомир Јеринић, студент дипломатије и међународних односа и уредник платформе Рог Слободе
Као млада личност која, барем у својим очима, настоји да примени принципе литургијског живота у свим аспектима друштвеног деловања, осећам дубоку одговорност да као појединац, макар кроз скроман допринос у виду ауторског текста, изразим своје стајалиште у одбрани наше Свете Српске Православне Цркве, као и нашег Патријарха Порфирија. У контексту актуелне политичке ситуације, не можемо да не приметимо да се у последњим недељама води организована и координисана кампања против СПЦ, која је пре свега усмерена преко грађанских и либералних медија, али и кроз манипулације унутар студенског покрета, где одређени сегменти студентске популације, на жалост, постају подложни овим дезинформацијама. Ова врста кампање не само да додатно поларизује студентску заједницу, већ продубљује и социјалне разлике у ширем друштвеном контексту. Очигледно је да постоје интереси који из ових друштвених тензија извлаче значајну корист, што додатно компликује јавну дебату и друштвени консензус о овим важним питањима.
Тешко је данас, уз потпуну аналитичку хладнокрвност, сагледати савремену стварност. Догађаји се брзо смењују, а сам процес се убрзава. Сви ми живимо у „смутном времену“, које постаје терен за идеолошке, политичке и друштвене сукобе. Одустати од активног учешћа и само бити посматрач овог процеса значи постати пасивни сведок и потенцијални саучесник онога што се дешава. Прихватити разноликост унутар нашег народа није исто као и прихватити морално упитне ставове који дубоко поделају друштво. Позиви на одговорност без конкретних деловања лако се претварају у утопијске фразе које немају истински утицај.
Упркос свим социјалним потресима, наш народ не познаје други народ. Без обзира на све разлике — били они десни, леви, политички компромитовани или дискредитовани — сви припадамо истој народној целини. Апели за обрачун без одговорности представљају само наставак истих образаца који су нас довели до дубоких подела. Нашу одговорност треба показати делима, а не речима, јер Јеванђеље нас учи: „Нема ништа тајно што неће бити откривено“. Зашто, онда, инсистирати на супротностима и конфликтима, уместо да радимо на заједничким решењима?
Сусрећемо се са дубоким личним и друштвеним дилемама, посебно када разматрамо везу између вере и морала. Молитва за непријатеље поставља питање: зашто чинимо добро онима који нам чине зло? Зар то није у извесном смислу саучесништво у њиховим злочинима? Слично, зашто Христос проповеда људима попут лопова и жена сумњивог морала? Ова питања, иако тешка, добијају одговоре у дубљем разумевању Јеванђеља као вечне истине. Оно што се дешавало у прошлости, наставља да се дешава и данас, јер људи ће увек имати различите реакције на позив за покајање и осуду насиља. Међутим, то не значи да морамо одустати од испуњења моралних обавеза.
Црква, као институција дубоко утемељена у нашем идентитету, остаје најважнији ослонац. Иако сама по себи разнолика, њена улога у нашем животу остаје неизмењена. Патријарх, као духовни вођа, носи велики терет и одговорност. За неке, он је фигура којој треба дати подршку, а за друге, он је онај кога треба критиковати. Међутим, као што мајка не може волети једног сина више од другог, тако и Црква не прави разлике између верника, без обзира на њихове различитости. Људи који траже подршку од Цркве не треба да буду одбацивани због својих поступака, јер Црква није само институција, већ огледало народа и његових тежњи.
Младе генерације, које су израсле у условима атеизације, све више показују свест о својој вери и културном идентитету. За њих, носити крст у овим временима представља борбу за истину, правду и морал. У тренуцима када је лако ставити етикету и брзо осудити, важно је узети у обзир дубљи контекст који није увек видљив на први поглед. Потребно је разумети друге, али истовремено осудити зло — јер ако га игноришемо, оно ће само расти. Радикализам и брзи поступци не воде ничему добром. Насупрот томе, овај тренутак нам налаже да разматрамо будућност и угледамо се на прошлост која нам указује прави пут.
Будућност нашег народа зависи од тога како ћемо приступити садашњим изазовима. Потребно је разликовати оно што је важно и оно што је злоупотребљено. Без обзира на величину изазова, процес духовног и моралног искупљења неће бити лак. Ми се морамо ојачати унутрашње, како бисмо изградили бољи систем који није подложан самоуништењу.
Црква и патријарх остају основа нашег идентитета. Напади на њих, иако чести, нису ништа ново. Сви морамо разумети да, иако понекад не делимо исто мишљење, патријарх и Црква носе одговорност за нас као народ. Њихов терет, који постаје све тежи, мора бити наша молитва. Наш народ је ту, на улици, али исто тако и против те исте улице. Сви ми припадамо Цркви, и Патријарх је наш Патријарх.
Како препознати Црквено-мрзачки дискурс?
Да ли треба и даље да се занемарује постојећа кампања која се води против Српске православне цркве? Заиста, поставља се питање зашто држава не реагује на овакве догађаје. Један пример који нам стиже у дигиталном облику открива континуирану употребу термина и израза који имају за циљ да подрију углед православне Цркве и створе негативну слику о њој. Добро обратите пажњу на следеће изразе:
- „Подмукло и упорно“ – имплицирају да је хришћанство злонамерно у свом деловању, чиме се његова порука и намера представљају као лукави и непријатељски поступци.
- „Намеће нижим слојевима“ – сугерише да религија служи као инструмент манипулације сиромашнима, што подразумева да су они који припадају социјалној маргини подвргнути експлоатацији верских утицаја.
- „Подмеће им ‘онај’ свет“ – смањује значај духовних учења, приказујући их као преварантске и у основи неосноване, те позива на сумњу у верске принципе.
- „Очигледан“ (овај свет) наспрам „нису баш доказиви“ (‘онај’ свет) – изражава сумњу у постојање вечног живота, што је кључна компонента хришћанске теологије.
- „Оправдава (…) све друштвене разлике“ – имплицира да црква подржава социјалну неправду и неправедне разлике у богатству и моћи, те на тај начин служи као легитиматор неједнакости.
- „Покорна свакој власти“ – представља Цркву као институцију која није само пасивна, већ као саучесника у одржавању постојећих друштвених и политичких неједнакости.
- „Црнорисци (…) нерадо га чекају у друштву сиротиње“ – овакви изрази сугеришу лицемерје унутар свештенства, које, иако познаје духовне истине, одбија да их примени у свом свакодневном животу.
- „Снабдевају аудијима и увлаче се у дупе богаташима“ – представља свештенство као материјалистичко и корумпирано, што наводно потврђује њихову блискост са богатим и моћним слојевима друштва.
- „Цркви свако даје шта има: богати паре, сиротиња покорност“ – овај став редукује улогу цркве у друштву, минимизујући њену духовну и моралну вредност, претварајући је у средство за одржавање друштвених разлика.
Кроз овакав критички дискурс, који је често прикривен као ‘тајна истина’, овај текст настоји да дискредитује хришћанство као инструмент манипулације. Тиме се ствара илузија да је православна вера само средство за успостављање и одржавање неједнакости, док се истовремено позива на сумњу у постојање духовних истина и вечног живота. Међутим, одређени политички и социјални кругови који користе овакве аргументе често игноришу дубље духовне и теолошке аспекте који стоје иза верских учења, те се фокусирају на изолацију и критику конкретних друштвених пракси које су везане за организацију Цркве.
Улога Владике Артемија у хибридном рату против СПЦ
Стварање раскола у Српској православној цркви
Владика Артемије, након што је био подвргнут процесу рашчињења и анатеме од стране надлежних црквених органа, наставио је да делује ван званичних структура СПЦ. Овај поступак изазвао је дубоке поделе унутар саме Цркве, што је довело до формирања паралелних црквених тела. Такве акције су биле искоришћене у циљу ерозије јединства СПЦ, посебно на територијама које су политички и геополитички осетљиве, као што је Косово и Метохија, чиме је нарушено црквено и национално јединство српског народа.
Контакти које је Владика Артемије имао са високим међународним личностима, попут Била Клинтона и Ибрахима Ругове, су пар екселанс примери коришћења његовог утицаја и позиције за промовисање интереса који, у најмању руку, нису у складу са стратешким циљевима очувања црквене и националне целовитости. Ова сарадња такође представља индикатор спољних интервенција у унутрашње послове СПЦ, што представља групо залажење у њену независност и интегритет.
Дискредитација СПЦ у јавности
Поступци Владике Артемија били су предмет интензивне медијске ексфлоатације, с циљем да се створи слика о дубоким и нерешивим неслагањима унутар СПЦ. Ова тактика је коришћена за слабиње јавне перцепције о Цркви као кључној и стабилној институцији српског народа. Кроз овакву медијску кампању, настојало се да се умањи значај СПЦ као стуба националне и духовне идентификације.
Артемије је, према неким тврдњама, подржао идеју о стварању нове црквене структуре на Косову, која би била независна од СПЦ. Ова идеја је круцијални корак који би допринео ослабању утицаја СПЦ на Косову и Метохији, што је било у складу са стратешким интересима оних који су настојали да раздвоје духовну и политичку везу Србије са нашом светом земљом.
Закључак је да су активности Владике Артемија, у контексту његове изолације од званичних канонских структура СПЦ и његових спољних контаката, биле су искоришћене као део ширије стратегије за ослабљивање институционалног и националног јединства Српске православне цркве. Тиме су изазвани политички и духовни расколи који су имали дубоке последице по јавну слику СПЦ и њену улогу у заштити националних интереса.
Нова мета – Православно-богословски факултет
Медији поново преносе дезинформације. Иако је већ устаљено да медији који подржавају владајућу политику, као и они са про-западном агендом, редовно извештавају са различитим пристрасностима, овог пута нападнут је и Православни богословски факултет. Наиме, објављена је вест која наводи да је управа ПБФ-а одузела благослове студентима који учествују у протестима. Међутим, ова информација је погрешна, јер управа факултета нема надлежност да одузима благослове студентима, што је искључиво у надлежности епископа, који такође имају право да повуку благослове. Штавише, ниједан епископ није изразио противљење протестима, нити је дао налог да се студентима забрани протестовање или да сносе последице због тога. Важно је напоменути да су протести, као и било који облик јавног изражавања, Уставно право сваког студента.
Медији који се сврставају уз либералне и про-западне ставове овим извештавањем откривају своје намере, које нису усмерене на заштиту права студената, већ на напад на Српску православну цркву и њене институције. Уз то, овакав приступ показује недостатак разумeвања основних црквених правила и структуре. На крају, треба напоменути да Православни богословски факултет није секуларна установа, и стога функционише по принципима и правилима која су у складу са канонима Цркве. Извесне групе медија настоје да поставе темељ за конфликт и поделе између студената и управе Православног богословског факултета (ПБФ), што је потпуно неприхватљиво и политички неосновано. Студенти ПБФ-а, као и сваки други грађанин, имају право да изразе своје ставове и учествују у јавним протестима, али то мора бити у складу са канонским и институционалним правилима која регулишу њихов статус унутар Цркве. Сагласност и благослов епископа су неопходни за црквене активности, али то не значи да ће било који студент бити спречен у остваривању својих уставних права на слободу изражавања и протест.
Медијски притисак и негативна кампања који имају за циљ да подстакну непотребне конфронтације и појачају поделе на овом факултету представљају апсурд, као и континуирану пропаганду која није само политички мотивисана, већ и потпуно неприхватљива. Упркос томе, студенти ПБФ-а ће и даље наставити са својим молитвама за све студенте, како су то увек чинили – редовно, на недељним литургијама и празницима, као и од када је уведен празник „Светих који су се учили и који се уче на Универзитету у Београду“. Како је било тако ће и остати: студентска заједница ће се молити за све, и наставиће да истиче значај молитвеног општества и црквеног јединства.
Коришћење мошти Патријарха Павла за напад на Цркву – “Последњих прави Патријарх је Павле, мој Патријарх“
У овом контексту, од изузетне забринутости је појава која указује на опасност манипулације духовним институцијама. Под маском патриотских и верских идеала, појединци који су блиски кругови око Српске Православне Цркве (СПЦ) своје поступке усмеравају ка дубоком угрожавању моралног и духовног наслеђа, нарушавајући свете мошти Патријарха Павла. Овај поступак, који није повезан са легитимним политичким активизмом или критиком власти, већ је усмерен директно против саме Цркве, представља озбиљан напад на основне принципе верске солидарности и поштовања светиња.
Они који су одлучили да предузму овакве кораке морају бити свесни да ће се, пред Богом и друштвеном заједницом, одговорити на питања која се односе на њихово понашање према Цркви и њеном духовном наслеђу. Ово питање неће бити само духовно, већ и морално – „Шта сте учинили Цркви?“
Наравно, овај контекст постаје још оштрији када се узме у обзир искривљавање речи и дела великог духовника Патријарха Павла, које се користе у политичке и личне сврхе. Искривљавање истине и прилагођавање свете поруке личним интересима изражава дубоко кршење духовне интегритета и моралних вредности. Такви поступци представљају озбиљну опасност за свето наслеђе и за саму веру која је темељ духовног живота.
Када се у ову дискусију укључе значајни духовни лидери као што су митрополит Амфилохије и митрополит Атанасије, долази до додатне политизације, што у великој мери отежава већ изазвану конфузију и поделе. Погрешно је користити духовне фигуре и њихову духовну поруку као политичке инструменте, јер тиме угрожавамо духовну заједницу и нарушавамо њену основну функцију као носиоца моралних и етичких вредности.
Тиме се поставља питање које је веома важно: зашто је Црква ових дана ћутала? Разуме се да они који су одговорни за духовно вођство поседују дубоко разумевање ситуације и мудроће која захтева пажљиво разматрање. Можда је њихова тишина позив на озбиљно разматрање и дубље разумејење суштине духовних истина, које су везане не само за духовну заједницу, већ и за државни поредак.
На крају, поступци који су усмерени против СПЦ и који представљају злоупотребу њене духовне поруке у политичке сврхе имају дубоке последице, јер излажу на опасност не само саму институцију, већ и основне принципе који су основа националног и верског идентитета. У овом контексту, важно је разликовати озбиљну критику од непотребне и опасне манипулације која има за циљ да изазове раздоре унутар друштва.
Овакав поступак, који подразумева делимично “комадање” светих моштију и коришћење њиховог имена за политичке сврхе, није ништа друго до дубоко несрећан пример недопустивог моралног и духовног падa. Важно је да се има на уму да ће они који кривотворе Патријархове речи и дела на крају морати да се суоче с њима пред Богом, као што ће и одговорити за своје поступке пред самим Патријархом Павлом. Таква манипулација, која одузима духовну и моралну тежину његових речи, једноставно не може проћи без последица.
Тиме, такође, не можемо игнорисати и потпуно непримерену идеју да се мртви свети монаси и Патријарси, који су свој живот посветили миру и љубави, сада виде као неке врсте политичких саветника, који из „света“ одашиљу политичке поруке. Оваква интерпретација и одавање политичког значења њиховом наслеђу само додатно компликује питање духовне чистоће и истинитости Цркве у савременом контексту.
Да је жив данас и поново на свом месту, као вођа великог народа који га, у тренуцима када треба да очисти своју савест и критички преиспита своје дубоке вредности, користи као инструмент за самооправдање и за пљување Цркве, био би екумениста и, без сумње, патријарх који служи интересима тренутне политичке власти.
Овај исти народ, који готово свакодневно слави лик и дело истог таквог патријарха, истовремено би изразио своје дивљење према Викентију, појединцу који је, у њиховом тумачењу, био далеко „вишег калибра“ од Павла. Но, суштински је болно препознати како српски народ, попут традиционалне политичке праксе, не прихвата свог патријарха као нешто више од политичког симбола који мора да буде објективан и одан његовим интересима – исто као што се од сваког америчког председника а priori очекује да буде пријатељ Србије.
У том контексту, разуме се, да је та динамика присутна од времена Павла и Клинтона, па све до Порфирија и Трампа.
Иксривљивање истине у саопштењу СПЦ поводом протеста
У саопштењу на званичном сајту Српске Православне Цркве није било ниједног тврдог стављања у контекст да студенти „живе у паралелном универзуму“, нити је било осуде или напада на њихово право да изразе своје незадовољство путем протеста. Напротив, Патријарх је јасно изразио добродошлицу студентима, дочекао их и обратио им се у Храму Светог Саве, што указује на принципијелни став Цркве да слуша и разуме потребе своје верне заједнице.
Међутим, питање које се мора поставити јесте да ли Српској Православној Цркви смета, као институцији која чува духовне и културне вредности народа, да неко без одговарајуће духовне или културне осетљивости покуша да угрози темеље који су саставни део националне и верске традиције. Један од најочигледнијих примера је ако неко покуша да угрози Светосавску академију, која представља срж нашег образовања и духовности. Такво поступање било би у директној супротности са основним принципима православне вере, што свакако смета сваком православном вернику и патриоти.
Додатно, проблем представљају и неодговорни покушаји да се на важним факултетима попут Правног факултета, ФОН-а и Факултета политичких наука приказују садржаји који увредљиво представљају верске и националне симболе. Сцене које укључују љубљење свештеника, а истовремено ружење државне заставе, представљају најгрубљи облик провокације који може нарушити верске осећаје православних Срба и угрозити слободу вероисповести. Такве акције су дубоко увредљиве за верске заједнице које разматрају питање црквене етике и националне интегритета.
Што се тиче улоге Цркве, она има мисију да упути своје духовне следбенике на прави пут, указујући им на вредности које су у складу са традицијом, моралом и правдом. Иако није свима који се удаљавају од Цркве јасно, овај позив на исправност и моралност није само црквени задатак, већ и друштвена одговорност. Без обзира на то што је Црква повезана са духовним животом појединаца, она није одвојена од друштвених и националних питања која утичу на благостање свих верника. Конкретније о овоме ћемо касније.
Напад на Матицу: Стратегија и доминантни циљеви
Напади на Матицу представљају школски пример стратегије психолошког рата, где се као једна од најједноставнијих метода компромитације супарника користи лажна оптужба. Историја је препуна примера ове перфидне замене теза. Тако су нацисти запалили Рајстаг, након чега су их медији искористили за стварање антикоминистичке хистерије, која је служила као оправдање за прогон комуниста. У сличном контексту, немачки војници, прерушени у пољске униформе, симулирали су напад на пограничну радио станицу, чиме су немачки медији покренули антипољску кампању, која је послужила као оправдање за напад на Пољску 1. септембра 1939. године. Тај наратив је добио широку подршку јавности, која је то перципирала као део оправдане одбране.
Данас, сличне методе примењују одређени елементи цивилног друштва, који делују као активисти са агресивним и дестабилизирајућим циљевима. Конкретно, неке НВО структуре, са усташоидном оријентацијом, организовале су симулиране нападе на Матицу српску, користећи студенте као инструменте у овој манипулативној операцији. Ови активисти су, по узору на историјске примере, играли улогу агресора, а затим су снимили инцидент као „доказ” наводног напада. Кроз овакве медијске манипулације, представљен је фалсификовани наратив који приказује Матицу као насилну институцију која угрожава мир.
Тиме што су ови активисти у потпуности реализовали свој сценарио и одмах напустили догађај, њихова улога у овом инциденту постала је јасна — они нису били заинтересовани за стварни дијалог, већ искључиво за компромитовање угледа Матице српске. Медији који су под утицајем истих усташоидних кругова, наставили су са дистрибуцијом овог снимака, чиме су дали подршку конструкцији фалсификованог наратива.
На позив Драгана Станића на дијалог, који је упућен јавности преко медија, ови исти медији су реаговали на начин који даје једнострану, негативну интерпретацију његовог поступка. У овом контексту, потребно је разумети да љубазност и позиви на разумевање и дијалог нису ефикасни са актерима који су специјализовани за медијске манипулације и дестабилизацију. Поступци које они примењују нису усмерени на решавање конфликта, већ на циљану демонизацију Матице српске и, у ширем контексту, српских националних институција.
Циљ оваквих напада је уништити институцију која има потенцијал за обједињавање српских земаља, те представља заједнички интерес Срба у Републици Српској, Црној Гори и Србији. Паралелно са нападима на Матицу, исти напади се усмеравају и против Српске православне цркве, која је кључни елемент у одржавању културног и националног идентитета Срба. Напад на Драгана Станића, стога, није само појединачни инцидент, већ део шире стратегије којом се настоји дестабилизовати и оспорити српска национална јединства.
О границама црквене и световне власти и њиховој (не)погрешивости
Однос између црквене и световне власти, као и питање њихове (не)погрешивости и богодарованости, представља дубоку теолошку и политичку дилему која захтева пажљиво и свеобухватно промишљање. У овом контексту, важно је разликовати два различита аспекта цркве: као земаљске институције и као духовне заједнице.
Црква као институција, са својим људским представницима, подложна је људским слабостима и као таква може погрешити. Насупрот томе, Црква као духовна заједница верних, Христова невеста, остаје непогрешива у својој суштинској поруци и вери. Ову разлику истиче и познати академик Владета Јеротић, који разликује „цркву” (са малим словом), као људску институцију, од „Цркве” (са великим словом), као божанске и духовне заједнице.
У савременим друштвима, постоји тренд да се улога Цркве све више ограничи на обављање сакраменталних и ритуалних функција, попут венчања и опела, чиме се искључује из ширег друштвеног дискурса. Међутим, историја показује да Црква има право и дужност да се изјасни о важним друштвеним и политичким питањима. Пример Светог Вавиле, који је спречио цара идолопоклоника да уђе у храм, показује како црквени лидери морају имати храбрости да се супротставе злоупотреби световне власти, ако то угрожава духовне и моралне основе друштва.
Опасност у савременом контексту представља појава клерикализма, односно тенденција да се црквеним старешинама приписује непогрешивост. Овакав став, који понекад настаје у одређеним правцима православног света, није у складу са истинским православним учењем, које подразумева да је само Христос савршен и безгрешан. Велики теолог и духовни учитељ Жарко Видовић упозоравао је на ову опасност, истичући да овакав приступ више одговара римокатоличком него православном схватању.
Црква, стога, има право да изражава своје мишљење о друштвеним питањима, али то мора бити учињено из позиције духовног достојанства и моралног ауторитета, а не као претензија на световну власт. Поред тога, и црквени и световни поглавари требају бити свесни да нису изнад моралних и правних последица ако одступе од истине и правде.
У временима када се вредности често преиспитују, важно је одржати равнотежу: поштовање црквене власти треба бити усклађено с признавањем људске природе црквених достојанстава, која такође могу погрешити. Само такав приступ омогућава здрав и конструктиван однос између црквене и световне власти.
Као потврду овог приступа, можемо се позвати на пример из житија Светог Максима Исповедника, који није само кориговао заблуделе црквене власти, већ је и претрпео прогонство зато што није одступио од истине. Овај пример показује да су истина и моралне вредности увек били основни водичи и за црквене поглаваре, те да је само истински духовни ауторитет у могућности да се супротстави свим изазовима, како из световне, тако и из црквене сфере.
Патријарх Павле и студентске демонстрације
У последњим месецима, посредством медија и друштвених мрежа, распрострањује се манипулативна нарација која тврди да је блаженопочивши Патријарх српски Павле подржао и активно учествовао у опозиционим протестима 90их. Овај наратив наводно се поткрепљује делимичним цитатом из његовог обраћања код Теразијске чесме. Међутим, сви који су упознати са животом и радом Патријарха Павла, било кроз његова предавања, интервјуе, богословске текстове или ретке телевизијске наступе, знају да било каква врста политичког ангажмана није била у складу са његовим духовним позивом. Патријарх Павле је био искључиво свештеник Јеванђеља Христовог, а све што је говорио било је дубоко утемељено у хришћанској традицији и људској етици, са једним циљем: да води људе ка Богу и спасењу.
У том контексту, његова посета Теразијам имала је искључиво мирољубиву намеру. Патријарх Павле је, наиме, желео да апелује на учеснике протеста да се разиђу, будући да је био упозорен на опасност од могућег сукоба с паралелним прорежимским скупом који се одржавао на Ушћу. Његов циљ није био да се меша у политичке процесе, већ да спречи насиље и избегне трагедије које би поново дубоко угрожавале српску заједницу. У овом контексту, манипулативне пропагандне тврдње представљају покушај изазивања социјалне нестабилности и поделa у народу.
Такође, важно је напоменути да ће пун текст Патријарховог обраћања из 1991. године бити објављен, како би се јавности омогућило да се упозна са тачношћу његових речи и намера. Ова манипулативна нарација потиче, између осталог, и од појединих медија који су раније били отворени противници Патријарха Павла и који су медијски настојали да га склонe са трона Светог Саве.
Још значајније је да су политичке манипулације и злоупотребе посебно опасне када их спроводе појединци који формално припадају истој духовној традицији. Ова врста манипулације често представља и озбиљну претњу истинском сведочењу Јеванђеља. Христова порука у Јеванђељу, која гласи: „Ако мене гонише, и вас ће гонити; ако моју реч одржаше, и вашу ће одржати“ (Јн 15, 20), илуструје да они који траже истину и правду често бивају мета политичких манипулација.
Пример из историје који Христос оставља у овом контексту јесте Његово суђење, када су јудејске религијске власти користиле политичке оптужбе како би осудиле Исуса на смрт, манипулишући не само римским властима, већ и народом. Масовна психолошка динамика која је коришћена да се преокрену симпатије народа према Христу, слична је механизму манипулације који се примењује у савременим политичким и друштвеним контекстима.
Након тридесетодневне блокаде 1997. године, Патријарх Павле је предводио литију која је мирно омогућила прекид сукоба између полиције и опозиције, као и уступање простора за молитву за мир и јединство народа. Овакав пример моралне зрелости и разумевања његовог духовног позива остаје идеал који треба следити и данас.
Када упоређујемо поступке Патријарха Павла с деловањем Патријарха Порфирија на друштвена и политичка питања, треба нагласити да је за оба оца Цркве основни критеријум остао неупитна приврженост Јеванђељу Христовом. Као што је Патријарх Павле живео по Христовим речима, тако и Патријарх Порфирије наставља да сведочи исту истину. Како Христос поручује: „Блажени сте када вас срамоте и гоне, и лажући кажу против вас свакојаке рђаве речи мене ради. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима“ (Мт 5, 11-12).
Црква “ћути“
У контексту систематског напада на Српску Православну Цркву поводом њеног, наводног, „ћутања“ у вези са питањем Рио Тинта, важно је напоменути да ова кампања долази како од домаћих политичких актера, који се идентификују као прави десничари, тако и од оних који имају благо националистичке тенденције. Чудно је, на неки начин, да без обзира на контекст и специфичности теме, критике и напади на Цркву постају део јавне дискусије. Ово изазива утисак као да неки сегменти друштва, без обзира на своје политичке и идеолошке разлике, осећају потребу да изразе своје незадовољство према духовној институцији која представља стожер православног живота.
Могуће је да постоји дубљи, скоро алегоријски одговор људи на појаву Цркве, као институције која представља вертикалу која је повезана с верским учењима и моралним начелима. Такви напади на Цркву могу се тумачити као својеврсна реакција на саму природу те духовне институције која, у свом језгру, чини противтежу неким секуларним или материјалистичким токовима у друштву.
Многи, међутим, не разумеју сложеност функционисања било које велике организације, а камоли оне као што је СПЦ која има своје институционалне и канонске структуре, као и дубоке духовне и политичке аспекте који диктирају њено деловање. Осим тога, често се јавља заблуда да је одговорност за јавни став Цркве једноставно лично на Патријарху, иако таква перспектива игнорише сложену мрежу одговорности која подразумева колективно деловање. За неке је, међутим, само отворено оглашавање Патријарха на сваку актуелну тему довољно да се сматра да Црква није испунила своју духовну дужност. У овом контексту, поједини појединци сматрају да су на неком нивоу равноправни са духовним поглаваром, што може бити резултат неразумевања дубоке структуре и функције Цркве.
Интернет као друштвени и комуникацијски простор функционише на принципу апсолутне једнакости, где се чини да су сви појединци на неки начин равноправни. Овај феномен, који је све присутнији у дигиталном окружењу, може се слично тумачити као концепт који би, у контексту Његошевог сатанског лика из Луче Микрокозме, био задовољан демократијом која влада на интернету, где је сваки глас наизглед једнак. Међутим, овај виртуелни простор изједначавања не одражава увек стварну равнотежу моћи или одговорности у социјалним и институционалним системима.
Поред тога, постоји дубоко укорењена идеја да треба да постоји стални конфликт између државе и Цркве. Овај став, који понекад изгледа као нека врста политичког фетиша, подразумева да би рат између ова два субјекта можда допринео општем добру државе, али истовремено и народу, што је веома упитно и контроверзно. На крају крајева, у савременом демократском и мултикултуралном контексту, такви сукоби нису продуктивни и угрожавају јединство друштва.
Додатно, приметно је да појединци из десничарских кругова, нарочито они који су на политичком платну од 1991. године, често не разликују своје ставове од оних који су везани за екстремне националистичке и сепаратистичке идеологије, што понекад доводи до парадоксалних ситуација где исти политички и идеолошки кругови деле исте реторичке и политичке наративе са усташким круговима.
Што се тиче ставова Српске Православне Цркве, она не „ћути“, већ да њени гласови остају нечујни јер верници који заправо чине највећи део те Цркве не присуствују службама, а самим тим не могу бити сведоци њених ставова. Уз то, у многим случајевима, постоји и перцепција да верници очекују да сам Патријарх лично изнесе ставове на свим актуелним друштвеним и политичким темама, што је, у контексту организационе природе Цркве, илузорна претпоставка која игнорише чињеницу да ставови Цркве долазе као резултат колективних и канонских процеса, а не као лични израз њеног поглавара.
Паралелни универзуми – непријатна истина студентског покрета
У закључку, ваља истакнути и обраћање Патријарха српског Порфирија које се односи на актуелну друштвено-политичку кризу, која је последица оправданог народног беса. Паралелни универзуми које спомиње Његова Светост Порфирије, у суштини, представљају врло једноставну дилему: студенти и остали актери на политичкој сцени морају се одлучити између два фундаментално супротстављена универзума. Да ли ће се идентификовати као они који пажљиво присуствују беседи на служби на дан Савиндана, који након свете Литургије и причешћа носе Савино барјака и корачају према Аутокоманди, или ће се опредељивати за позицију оних који, аплаудирајући у јавности, након тога бирају да се дистанцирају од штете која је нанета српској застави и унижавању историјског наслеђа, укључујући славну Војску Југославије и свештенство Српске Православне Цркве? Ове две струје представљају дубоку идеолошку противречност, која је суштински непомирљива, и њихово коегзистирање и опстанак у истом политичком контексту је непојмљив.
Ипак, потпуно је разумљиво зашто се на опрезном тумачењу протеста и даље инсистира — концепт студената у Србији носи значајну политичку тежину (још од када је Јосип Броз рекао да су студенти у праву, чини се), али и функционише као штит од непријатних политичко-идеолошких питања, практично ослобађајући од давања одговора на исте, продужавајући тако илузију хомогености и уједињења око некаквих заједничких циљева.
У пракси, ситуација је знатно другачија — протестни покрет у свом тренутном облику опстаје искључиво захваљујући компромису и привременом примирју између национално-оријентисаних снага с једне стране и радикално прозападних са друге. Савршена илустрација овога био је скорашњи скандал са отворено антисрпским представама пропраћеним скрнављењем државних симбола и исмевањем и дискредитацијом СПЦ и ВС на Правном факултету, ФПН-у и ФОН-у који међутим није изазвао снажну реакцију, изузимајући неутрално ограђивање и осуде по принципу ”опростићемо овај пут”.
Ово само показује да у најмању руку две непомирљиве струје бирају да привремено оставе разлике по страни како би се одржала масовност протестног покрета — и док се једни надају да ће у актуелним догађајима видети почетак некаквог српског пролећа као увода у преко потребну обнову националног достојанства, други се надају да ће у неком тренутку најзад заменити поруке Нема предаје са заставама ЕУ и повести некакву лево-либералну обојену револуцију.
О присуству НВО интересних група на улицама писао смо практично од самог почетка протеста напомињући да у овом тренутку видимо својеврсно примирје прозападних и национално-оријентисаних снага на које НВО сектор, прозападна опозиција и сви други чести гости страних амбасада пристају како би одржали масовност, али и илузију јединствености студентског покрета.
У последњим недељама, међутим, ова илузија полако се руши — од антисрпских представа пуштених на неким факултетима, до јучерашњих испада против традиција обележавања дана Светог Саве, појавило се много назнака да унутар протестног покрета постоји истакнута прозападна и антисрпска струја која располаже одређеним ресурсима, али и значајним бројем истомишљеника.
Одлучујући се на компромис са представницима онога што виде као умерену струју покрета, актуелне власти надају се да ће испровоцирати радикализацију прозападне струје која ће тако одбацити тренутни статус кво и иступити са својим отворено политичким захтевима, али и отворено политичким ставовима након чега ће било каква форма компромиса са национално-оријентисаном струјом постати немогућа услед непремостивих вредносних и идеолошких разлика.
Уколико до оваквог развоја догађаја заиста и дође, постоје велике шансе да ћемо видети практично одвајање прозападне струје у некакву реинкарнацију СПН-а чиме ће представа о јединственом студентском покрету бити урушена, доводећи тако у питање његов даљи опстанак.
У овом тренутку, уколико студенти желе да овај покрет поприми макар благу националистичку и патриотску примесу, неопходно је, апропо омасовљења иконографије, застава, песама и сваких других симбола – оградити се од либералног дела студената, активиста и оних аполитичних који се клањају доминантном наративу. Потребно је заобилазити студенте који ће након блокада кренути путем НВО каријериста, мислећи пре свега на оне који су и који ће бити порбрани у Утиску недеље, и у студију Н1 и Нове С. Инсистирање на транспарентности пленума и преформулацији њихове анархистичке природе, такође су императив.
Уколико је циљ да протест буде што масивнији, и да велика маса само шета од града до града, све се више удаљавајући од америчке амбасаде и председништва као главних институција одговорних за текућу кризу, онда је мој савет да се овако настави. Уколико је циљ поразити читаву НАТО неолибералну парадигму и освитак у једном мулитполарном, суверенистичком друштву са нашом светом Црквом на челу, онда је нужно жртвовати масивност окупљања, док ће се тај потез компензовати подршком целог народа.
20.000 патриота и националиста је по режим опасније него 150.000 вештачки помешане масе.
Једини ефективни протест
Недељни протест протекао је по устаљеном обрасцу, али са дубоким значењем – побунили смо се против себе самих. На јутрошњим изборима изабрали смо једину исправну опцију, а на референдуму се велики број нас изјаснио против онога чије се име не смемо изговарати. Наша појава на народној Скупштини представљала је дубоко укорењену лојалност јединој Партији која остаје верна својој Идеологији, непроменљивој у континуитету времена. Међутим, већ поподне, као да смо се вратили у блато, сутра смо поново спремни да служимо свету, а прекосутра смо препуни мржње према другима, да бисмо дан касније мрзили себе самог. Уследиће страх, бес и на крају – очај, али све у мањем обиму него што је било пре неколико дана. Тако, полако и непознато, од недеље до недеље, постаћемо људи, или ћемо бар покушати. На крају, шта би се друго радило недељом?
Црква је и данас била пуна. Ја сам, као и сваки покајани разбојник, или можда, како то кажу, „нормални Србин“, дошао у Цркву након што сам претходно посећивао сва остала места, тражећи нешто што сам, можда, и сам тешко могао да дефинишем. Ипак, на крају, у том трагању, нашли смо неку утеху. Али не ради се ту о нечему великом – све наше приче су, у суштини, сличне.
Тим се процесом обично не стиже до значајних резултата, али већ у само неколико година видимо драматичну промену у броју оних који су одлучили да не спавају током недеље. За оне који су раније започели свој пут, ова разлика постаје још очигледнија. Нешто се десило, нешто се и даље дешава. Семена која су засадила једва опстанка дала су неки плод, иако тај плод није дубоко суштински, ипак представља неки знак наде. Изгледа да су сува поља, на неки начин, ипак родила неку младицу.
Позитивна енергија, иако неспретно дистрибуирана, још увек има неки значај. Након два сата размишљања, све бриге које ме муче, попут страха за моје најближе, судбине која нас чека, опозиције, власти, трећег метка, новца, посла и других живота који ме окружују, све те мисли полако се повуку. Уместо њих, преостаје ми само да вас подсетим: славите Господа, јер је добар, Алилуја!
