Неко је Админу често говорио да је основна врлина истине корисност — и ово је посебно тачно у војној науци где само објективна процена ситуације може довести до доношења исправних одлука, што је искуство почетка СВО вишеструко потврдило.
И уколико бисмо, дискусије ради, тврдили да Србија из овог искуства не може много научити услед драматичних разлика у војним капацитетима у поређењу са Русијом, али и још драматичнијих разлика између ОСУ и условних милитаната КБС, догађаји који се управо одвијају на северозападу Сирије недвосмислено потврђују на паравојне снаге без авијације могу остварити значајне успехе против конвенционалне државне армије уколико је потоња уљуљкана у сан о дуготрајном миру, сопственој надмоћи и способности међународне заједнице да заустави сукоб.
На којим се грешкама САА може учити ВС?
Војно-политичко руководство Србије, баш као и њихове колеге из Сирије период примирја искористиле су тако што су смањиле интензитет припреме за сукоб, ослањајући се на првом месту на оно што се сматра предностима конвенционалне војске у односу на паравојне снаге — авијација, тенкови и формално обучен официрски састав.
Овакав приступ, међутим, доводи до игнорисања реалија савременог бојног поља на ком употреба беспилотних летилица различитих типова, као и ефикасна комуникација и координација дејстава на лицу места играју далеко значајнију улогу у исходу сукоба него што то чини, на пример, авијација.
И управо ово видимо у Сирији сада, и управо смо ово видели у Харковској области јесени 2022 — у оба случаја, непријатељ је брзим и добро координисаним продорима заобилазио и изоловао одбрамбене положаје, развијајући тактичке успехе пре него што је информација о истима дошла противничких официра. Резултат овога је практичан губитак контроле над бојним пољем још пре одступања снага са положаја.
Како Србија може применити ово знање?
Враћајући се на питање Србије и њеног највероватнијег противника у догледној будућности, терориста КБС, јавно доступне информације указују на то да Београд понавља грешке Москве и Дамаска, док шиптарски сепаратисти уз помоћ Лондона активно усвајају знања од ОСУ кроз програм Interflex, али и развијају инфраструктуру за употребу БПЛ кроз увођење сателитског интернета Starlink на окупираној територији наше јужне покрајине.
Стога, уколико би званични Београд био заинтересован за извлачење закључака из оружаних сукоба последњих година, он би могао показати веће интересовање за, рецимо, набавку извиђачко ударних БПЛ, али и за обуку војника за координацију дејстава уз осматрање бојног поља из ваздуха у реалном времену што се изнова и изнова показује као један од одлучујућих фактора у исходу савремених борбених дејстава.
Најзад, српска наменска индустрија могла би посредством различитих инвестиција и грантова стимулисати развој домаће производње ФПВ дронова војне намене који не само да представљају једно од кључних оружја у савременим сукобима, већ се и могу производити уз минимална улагања и од компоненти доступних у слободној продаји.
Покретање оваквог пројекта истовремено би отворило нова радна места за технички и индустријски таленат Србије што би несумњиво дало допринос успоравању процеса тзв „одлива мозгова“ уз истовремено јачање и модернизацију Војске Србије.