Повећање борбених капацитета Војске Србије, а посебно у данашњем нестабилном геополитичком тренутку увек је добра вест, тим пре када се ради о набавци нове савремене технике, но како су показали први месеци СВО, постоји велика разлика између симулације и правог, методичног и темељног рада на војним капацитетима државе. Где се на овом континууму налази уговор о куповини 12 француских ловаца Dassault Rafale који је потписан током скорашње посете француског председника Емануела Макрона Србији?
Рећи да су француски вишенаменски ловци лоше или непоуздане машине не би било оправдано — они нису лишени инцидената изазваних техничким кваровима, но у томе не представљају изузетак. Ради се о квалитетно израђеној и савременој летилици којом се поред француске авијације служе и ваздушне снаге Грчке, Хрватске, Египта, Индије и Катара, а очекује се да ће уговоре о куповини потписати и Индонезија и Уједињени Арапски Емирати.
Обука пилота
Вратимо се на питање искуства СВО — овде се Војска Србије можда налази у ситуацији која је се може упоредити са ОСУ у том погледу да се креће ка паралелној употреби совјетске и западне технике.
На првом месту, ово доводи до проблема обуке пилота — упркос вишегодишњем ангажману читавог колективног Запада, ОСУ се и даље налазе у ситуацији где се губитак једног пилота сматра катастрофалним.
Како ће се онда српски пилоти обучавати употреби потпуно нове технике? Да ли ће Србија набавити и авионе за обуку? Симулаторе? Да ли ће француски инструктори доћи у Србију или ће српски инструктори боравити у Француској? Или ће обуку одржавати инструктори из Катара или Индије? У овом тренутку нема јавно познатих одговора на ова питања, но чињеница остаје — без обуке, француски ловци остају бескорисни за српске пилоте.
Питање муниције
Други велики проблем јесте проблем муниције — ВС овде може одабрати два пута. Или модификовати авионе како би они могли функционисати са муницијом совјетског обрасца, или започети са увозом муниције са Запада.
Друга опција, наравно, далеко је једноставнија, но она долази са потпуном зависношћу Србије од западног оружја. У случају да авијација ВС одлучи да примени нове летилице за циљеве које НАТО не одобрава, било би довољно увести ембарго продаје наоружања Београду и, поново, француски вишенаменски ловци били би сведени на опрему за извиђање.
Узимајући у обзир геополитичке реалије с обзиром на које је највероватнији сукоб у догледној будућности са учешћем ВС противтерористичка операција у нашој јужној покрајини где ће наш противник бити сепаратистичке снаге под патронатом колективног Запада, ово се може показати као велики проблем.
Питање ремонта
Слично је тачно и уколико говоримо о ремонту технике — и ово не мора бити везано за активну борбену употребу, већ просто рутинско одржавање и хабање одређених делова услед употребе (у контексту војних вежби, рецимо).
Српски авио-техничари морају проћи одговарајућу обуку за рад на француским летилицама, а није искључено да им за то треба и специјализована опрема. Притом, уколико потписан уговор не укључује заједничку производњу авиона (а, у овом тренутку, чини се да не укључује), то би значило да ће Србија бити зависна од Запада и у погледу увоза резервних делова.
И још једном, једноставан ембарго на продају војне технике Србији био би довољан да практично приземљи нове летилице без и једног испаљеног метка — истина, ефекат не би био тренутан, но коначни исход остаје исти.
