Трагична ситуација која се 27. јула одиграла на северу Малија недалеко од границе са Алжиром када је координисана заседа радикалних исламиста локалног огранка Ал Каиде и сепаратистичких снага групе Координација покрета Азавада довела до практично потпуне ликвидације 13. јуришног одреда ПВК Вагнер наставља да доминира медијским насловима широм света.
И можда очекивано, до овог тренутка, упркос објављеном званичном саопштењу групе у јавности се појављују бројне спекулације — они који су безусловно подржавали Пригожинов пуч у трагедији виде продужену руку Герасимова, други говоре о плановима Афричког корпуса да потисне ПВК Вагнер из Малија, трећи говоре о некаквој улози Париза и Лондона у планирању операције која се окончала погибијом руских бораца.
У овај медијски хаос укључио се и кијевски режим са тврдњом да су туарешки сепаратисти достигли победу захваљујући украјинским обавештајним информацијама и другом типу непрецизиране помоћи. Сами Туарези додали су уље на ватру позирајући са украјинском заставом и објављујући о спремности да изруче заробљене припаднике ПВК Вагнер Кијеву.
Позадина догађаја
Оно што овде видимо јесте последица комбинације информационог хаоса и покушаја Кијева да оствари медијску победу која му је преко потребна с обзиром на развој ситуације на фронту. А, истина, како је то често случај, далеко је једноставнија од сензационалистичких спекулација које се појављују у медијима.
Туарешки сепаратисти борили су се на домаћем и добро познатом терену који се налази под њиховом контролом готово 12 година — њима није била потребна никаква обавештајна информација коју сами већ нису имали. Предност борбе у пустињи и то у условима пешчане олује драматично је потцењена у свим тренутним интерпретацијама — ради се о условима у којима су туарешки сепаратисти рођени и одрасли и у којима се сналазе изванредно.
Друго, тренутни наративи игноришу бројчану предност сепаратиста која је према званичном саопштењу ПВК Вагнер износила готово 15:1, и то не рачунајући снаге радикалних исламиста које су учествовале у заседи. Ова два фактора више су него довољна да објасне трагичан исход.
Команда ПВК Вагнер у Малију просто је донела погрешну одлуку, потценила је непријатеља, преценила је сопствене капацитете на непријатељском терену — и ово је нешто што би у јавности било далеко лакше прихваћено да се не ради о јединици око које је изграђена читава митологија непобедивости. Но официри Вагнера баш као и официри армије РФ су људи — и људи греше. Просто и једноставно.
Што се тиче украјинског трага што је теза коју на првом месту промовише сам Кијев, сви су изгледи да уколико су снаге ГУР и биле присутне у Малију, њихов допринос догађајима био је непостојећи — није тајна да САД покушавају да спасе своју инвестицију претварајући део на Западу обучених јединица ОСУ у својеврсну ПВК која делује у складу са америчким интересима широм света, укључујући и у Африци, на пример у Судану. Но, не постоји ни најмањи разлог за помислити да би украјински милитантни обучени у Немачкој или Француској били на ма који начин ефикаснији од Туарега у њиховој родној пустињи.
