Почетком месеца, бројни блискоисточни, а потом и светски медији пренели су информације о озбиљном расту тензија на сиријско-турској граници праћених насилним демонстрацијама у регијама Сирије које се налазе под окупацијом турских снага.
Читава ситуација врло брзо је прерасла у информациони хаос са тврдњама о готово ратном стању и турској инвазији која је практично иза угла — ово се, наравно, није догодило, али како је то често случај, иза медијске хистерије и огромног броја лажних навода стајали су конкретне интересне групе које су покушале да напету ситуацију на терену искористе за постизање сопсвених политичких циљева.
Шта се догодило?
У ноћи првог јула, у граду Кајсери у централној Турској избили су стихијски протести локалног становништва након што се у јавности појавила вест о злостављању малолетне девојчице од стране сиријских миграната — оправдан гнев становништва изазван овим гнусним злоделом врло брзо је прерастао у отворене погроме у којима су уништени бројни објекти повезани са Сиријцима, а на првом месту ради се о радњама и другим привредним објектима чији су власници из Сирије.
До јутра, вест о нападима на Сиријце у Турској изазвала је реакцију с друге стране границе, где су локални становници изашли на масовне протесте против турског војног присуства на сиријској територији — и овде, спонтани протести брзо су прерасли у нереде, а на неким тачкама и сукобе са турским снагама у којима је упуцано неколико људи, а у циљу осматрања ситуације, оружане снаге Турске подигле су у ваздух већи број беспилотних летилица.
До тренутка када је Анкара позвала све своје грађане да хитно напусте Сирију и затворила граничне прелазе, блокирајући истовремено интернет и телефонију, у медијима је владао потпуни хаос који су убрзо почеле да користе различите интересне групе.
Ко је заинтересован за дестабилизацију на северу Сирије?
Медији блиски курдским снагама како у Сирији, тако и у Турској и Ираку међу првима су започели опсежну дезинформациону кампању у циљу даљег подизања тензија — ови извори објавили су велики број снимака најразличитијих активности оружаних снага Турске из низа различитих периода и са различитих тачака света, тврдећи да сви они заправо показују почетак турске инвазије на Сирију. Ово, наравно, није било тачно, и радило се просто о покушају да се осигура максимални хаос.
И ово тешко да представља изненађење — раст антагонизма између Анкаре и Дамаска представљао би идеалан развој ситуације за Курде који би тако усмерили два своја непријатеља ка међусобној борби, осигуравајући истовремено додатне аргументе за своје сецесионистичке амбиције.
Друга група заинтересована за овај развој ситуације јесте турска опозиција која је, у нешто умеренијем кључу у односу на Курде, такође допринела додатном подизању тензија, оптужујући турског председника Реџепа Тајипа Ердогана за изазивање кризе и одсуство капацитета да је разреши — на удару су се тако нашли како миграциона политика званичне Анкаре, тако и природа њених односа са Башаром Асадом.
Перспективе даљег развоја ситуације
Иако ситуација на терени није потпуно безазлена, перспективе њене значајне ескалације остају минималне — регије Сирије у којима су избили нереди јесу исте оне регије у којима доминантну локалну војно-политичку снагу сачињавају милитантни такозване Сиријске народне армије која је, иронично, финансирана из Анкаре.
И мада је СНА начелно подржала демонстрације, не желећи да се супротставља расположењу јавности, већ другог дана протеста, њено лидерство позвало је становнике да не наседају на провокације и упутило званично извињење Турској због инцидената који су се догодили. И мада ситуација и даље није у потпуности стабилизована, без директне подршке СНА, демонстрације ће се пре или касније завршити.
Но, без обзира на то, ови догађаји открили су још један неуспех Ердоганове политике која упркос вишегодишњим инвестицијама и напорима није успела да осигура лојалност Сиријаца на северу и тако позиционира Анкару као једну од доминантних сила без којих сиријска криза не може бити разрешена.
Уколико томе додамо и приметан пад Ердоганове популарности на унутрашњој политичкој сцени, као и захлађење односа са Западом које је довело до тога да некадашња улога Турске као медитеранског логистичког чворишта НАТО буде додељена Грчкој, постаје јасно да се Анкара налази у врло незавидној позицији. Стога, сви су изгледи да ће се Ердоган у блиској будућности одлучити на значајно репозиционирање у регионалној политици у покушају да спречи даљи губитак утицаја.
Да ли ће то значити пружање руке помирења Башару Асаду, почетак најављиване војне интервенције у Ирачком Курдистану или можда преоријентацију на Централну Азију, показаће време.
