У овим тренуцима, читав српски свет припрема се за сутрашње заседање Генералне скупштине УН где ће колективни Запад уз помоћ својих сателита покушати да дође један корак ближе остварењу свог циља — ликвидацији српског народа као сувереног политичког чиниоца.
Чини се да су и српски народ и српско духовно вођство, како у српским земљама, тако и у расејању потпуно свесни онога што предстоји — резолуција о Сребреници не представља никакав покушај постизања некакве историјске правде. Напротив. Ради се о отвореном и директном удару на српски народ у целини уз не само искривљење историјских чињеница, већ и потпуно разводњавање и злоупотребу термина геноцид.
Све ово значи да сутрашње гласање, ма какав буде његов исход, неће имати апсолутно ништа са Србијом, ни са српским народом — сутра се на испиту налазе Уједињене нације. Ради се о само још једној прилици да начелно најзначајнија међународна институција покаже да ли заиста представља платформу кадру да уређује међународне односе на праведан начин и у складу са међународним правом и јасно и прецизно дефинисаним правним терминима и начелима или је сведена само на још један инструмент спровођења хегемонистичке политике Запада. Нажалост, сви знамо одговор на ово питање.
Шта је у овоме најзначајније?
У складу с тим, оно што је најзначајније за српски народ јесте оно што ће уследити после — уколико резолуција буде донета, нема сумње да ће је колективни Запад користити за даље притиске и за остварење циљева који несумњиво не слуте ништа добро за нас. Другачије, овај пројекат не би ни био покренут.
И ово је нешто на шта морамо бити спремни — будући кораци Запада и његових регионалних сателита врло вероватно ће захтевати одговор и реакцију званичног Београда. Да ли ће он имати храбрости да је пружи? Да ли ћемо ми имати јединства да је захтевамо?
И најзад, можда једнако значајно, сутрашњи дан биће још једна прилика да српски народ погледа у очи оних држава и оних политичких струја који нам се представљају као пријатељи, као партнери са којима желимо заједничку будућност у некаквој наднационалној творевини која ће наставити да нам одузима део по део суверенитета док наша хиљадугодишња историја не буде сведена на фусноту у неком будућем цензурисаном архиву Брисела. И ово ће бити још једна прилика да се запитамо где идемо и на ком се путу налазимо — не толико као држава, већ као народ који на крају дана јесте основни носилац суверенитета.
