Према писању македонских и српских медија, у понедељак 18. новембра влада Северне Македоније боравиће у званичној* посети Приштини где ће одржати заједничку седницу са илегалним сепаратистичким структурама које себе називају тзв владом Косова* — према тренутно доступним информацијама, на овом догађају очекује се потписивање више споразума о сарадњи, али прецизније информације за сада нису објављене.
Ова чињеница указује на то да ће званично Скопље упркос недавним политичким променама које су указивале на могућност ревидирања досадашњег курса ипак остати доследно признању противправне сецесије шиптарских сепаратиста са којима је Северна Македонија званично успоставила дипломатске односе још у октобру 2009.
Позадина догађаја
Након мајских избора у Северној Македонији који су довели до повратка ВМРО-ДПМНЕ на власт, али и доласка Гордане Сиљановске Давкове на председничку позицију, политички пејзаж земље прошао је кроз одређене промене — питања супротстављања албанизацији и бугаризацији враћена су у јавни дискурс, а нове власти предузеле су и одређене кораке усмерене на повратак економског суверенитета, рецимо, одустајући од узимања кредита од ММФ-а и обраћајући се за помоћ директно Будимпешти.
Упркос томе, одсуство финансијских и политичких капацитета, као и снажан утицај како албанских политичких снага, тако и НВО сектора који је од обојене револуције 2016. драматично ојачао своје позиције остали су фактори који онемогућују озбиљније промене, и услед којих о изласку Северне Македоније из сфере утицаја колективног Запада не може бити ни речи — но, подршка коју су Македонци дали суверенистичком наступу ВМРО-ДПМНЕ указала је на то да у суседној држави и даље постоје снаге, и не нужно политичке партије, које можемо сматрати макар политички блиским, ако не и савезничким у погледу супростстављању реализацији пројекта Велике Албаније. И ово је била прилика коју је званични Београд могао искористити. Но, чини се да се то није догодило.
Овде је, наравно, неопходно бити објективан — Северна Македонија исувише је економски и политички рањива да би се могла ефикасно супротставити евентуалном диктату из Брисела и Вашингтона. Уз то, током периода владавине радикално прозападних и проалбанских снага након обојене револуције 2016. око 7.7% македонског увоза било је преоријентисано на тзв Косово* чиме је евентуално захлађивање односа са шиптарским сепаратистима учињено изазовнијим задатком.
С друге стране, Србија остаје други највећи трговински партнер Северне Македоније (одмах иза Немачке) са учешћем од 8.1% у укупном македонском извозу, а од скоро, Београд такође и улаже значајне инвестиције у македонски енергетски сектор што указује на одређен маневарски простор наше државе који можда није био у потпуности искоришћен.
Може ли Србија повећати своју ”меку моћ” у Северној Македонији?
Могућу пружену руку Македонаца можемо видети у октобарској регистрацији ВМРО-ДПМНЕ као удружења грађана на територији Србије — заступник покрета, бивши министар спољних послова Македоније и секретар Националног савета македонске националне мањине у Србији, Марјан Јованоски притом истиче да удружење не представља огранак владајуће партије, али је зато формирану уз партијску сагласност. Међу циљевима покрета који окупља Македонце који живе у Србији истичу се општа места као што су унапређење економске, културне и политичке ситуације како у Србији, тако и у Македонији.
И управо овде, званични Београд и српске безбедносне и специјалне службе имају прилику да успоставе дијалог са Скопљем неформалним каналима који тако остају знатно заштићенији од притисака колективног Запада — а, имајући на уму да се обе државе суочавају са озбиљним проблемом албанског сепаратизма, простора за сарадњу и те како има.
