Заменик министра спољних послова Русије, Сергеј Рјабков јуче је поручио да ће у блиској будућности бити објављене измене нуклеарне доктрине РФ које ће бити засноване на анализама скорашњих сукоба, дејствима колективног Запада, те наравно, искуством СВО:
Као што смо више пута говорили, рад на овоме се налази у одмаклој фази и постоји јасно усмерење на уношење измена које су засноване, између осталог, на анализи развоја конфликта у последњим годинама и, разуме се, свим оним што је повезано са курсом на ескалацију наших западних противника у везу са СВО.
Позадина изјаве
Измена руске нуклеарне доктрине је преко потребна — о овоме смо говорили више пута, а посебно у светлу мајских удара на руску радарску станицу Воронеж-ДМ која представља део система раног упозорења на ракетни напад. Као таква, ова станица представља интегрални део руског система нуклеарног одвраћања, и њено избацивање из строја представљало би удар на капацитете армије РФ да благовремено открије и одговори на нуклеарни напад стратешких непријатеља.
Проблем у одговору на ову провокацију био је то што је она била на мети беспилотне летилице што је нешто што није дефинисано у постојећој доктрини. У овом тренутку, према руском закону, а уколико уклонимо либералније тумачење текста, нуклеарни одговор могућ је само у случају нуклеарног напада друге стране, конвенционалног војног напада који по својој масовности може парирати нуклеарном, те другим активностима који представљају претњу суверенитету и опстанку Русије.
И управо из овог разлога, НАТО је одабрао стратегију постепене ескалације — континуирано повећавање улога у сукобу које видимо на терену, као и повремени, нередовни и ограничени удари на руске стратешке капацитете увек остају испод прага за нуклеарни одговор што Западу и њиховим прокси-снагама у виду ОСУ даје значајајн маневарски простор за постепено наношење штете Русији, и то штете која се акумулира током дужег временског периода.
Свему овоме можемо додати и очекиване ударе на руске нуклеарне електране који могу имати ефекат сличан нуклеарном удару, али поново, нису дефинисане у тренутној нуклеарној доктрини.
Сви ови примери представљају и више него озбиљне поводе за значајну модернизацију руске нуклеарне доктрине како би она обухватала и нове претње које су сада више него актуелне. Јасно је да основни циљ рада који се реализује у овом тренутку неће бити оправдање нуклеарног рата колико покушај оснаживања механизма одвраћања како би се одређен спектар претњи ликвидирао, практично, политичким средствима. Но, ово представља мач са две оштрице — досадашње игнорисање нарушавања црвених линија било је више него контрапродуктивно у погледу одвраћања непријатеља. И уколико Кијев и његови налогодавци на Западу одлуче да игноришу нову доктрину, Русија мора бити спремна да стане иза својих речи и пружи адекватан одговор.
