Раније данас, један читалац поставио нам је одлично питање на боту:
Наиме, једна по једна тужба против Трампа се повлачи, Бајден захтева појачање његове заштите, разговарају телефоном. Да ли је то само контрола штете демократа, или пак правна легитимизација Трампа да постане председник како би пацифизовао фронтове због превеликог развлачењa ресурса?
И ово несумњиво јесте интересантна тема за размишљање, мада је на постављено питање тешко одговорити без конкретнијих закључака о томе ко заиста стоји иза атентата.
У нашем претходном тексту на ову тему поменули смо да су шансе да такозвана Дубока држава стоји иза покушаја атентата из нашег угла минималне — Трампов претходни мандат није био ни приближно толико деструктиван за хегемонистичке интересе политчких, економских и војно-индустријских елита Вашингтона колико се може чинити. И осврћући се овде примарно на питање СВО које се сада пласира као можда најзначајнији потенцијални мировни подухват Трампа овде не смемо изгубити из вида чињеницу да су управо током Трамповог мандата ОСУ извршиле припреме за интензивирање борбених дејстава против тадашњих ДНР и ЛНР које је и послужило као повод за покретање СВО. Другим речима, политика по питању кијевског режима била је непромењена.
Притом, наш други аргумент против одговорности Дубоке државе јесте потенцијал за експлозију политичког насиља који би могао причинити далеко више штете интересима вашингтонских елита него што би то могао још један Трампов мандат — уколико се присетимо не тако давне кризе на граници у Тексасу, лако је приметити колико је дубоко поларизовано оно што у недостатку боље речи можемо назвати америчким друштвом. И атентат на републиканског кандидата лако би могао покренути талас насиља са потенцијално непредвидивим последицама — на крају крајева, ликвидација кандидата значила би претварање САД у практично једностраначку државу што би довело у фокус јавности питања која би лако засенила спољнополитичке разлике.
Импликације
Уколико пођемо од претпоставке да Дубока држава не стоји иза атентата онда се Бајденово интересовање за Трампову безбедност и његова новопронађена љубазност могу објаснити покушајима Демократа да се ограде од инцидента и спрече оно што може постати озбиљна унутрашња криза — на крају крајева, неуспео атентат и даље може бити моћно политичко оружје које Трамп, за сада, не употребљава. Несумњиво, слике атентата активно се користе, али нема оптуживања Демократа што указује на могућност двопартијског консензуса у погледу политичке употребе инцидента.
Што се тиче повлачења оптужби против Трампа, овде бисмо се осврнули на чињеницу да је Врховни суд САД практично под контролом Републиканаца — штавише, судија Ајлин Мерцедес Кенон која је повукла тужбу везану за наводно скривање поверљивих докумената у вили Mar-a-Lago и сама долази из Републиканске партије и на тренутну позицију је номинована од стране самог Трампа.
Трамп и будућност америчких ратова
Ово нас оставља са можда и најсложенијим питањем од свих — да ли су Вашингтонске елите заиста одлучиле да им је Трамп можда и потребан да би ограничиле распиање ресурса? Овом питању можемо приступити из више углова — прво, да ли Вашингтон уопште сматра да проблема са ресурсима има? Можемо се сетити изјава неких високих америчких званичника који су тврдили да је потребно свега 2% америчког одбрамбеног буџета за спонзорисање кијевског режима у тренутном обиму.
Ситуација, наравно, може бити нешто другачија, али оно што је сигурно јесте да Вашингтон заиста тражи начине да смањи директна улагања у Кијев како би се фокусирао на оно што дефинише као стратешки изазов насупрот ”акутној претњи” Русије — Кину. И ова преоријентација САД ка Пекингу је јасно видљива — од повећања војног буџета управо због нових расхода у азијско-тихоокеанском региону, преко формирања нових организација као што је SQUAD, до присуства такозване индо-тихоокеанске четворке на самиту НАТО.
Но, у свему овоме, Вашингтон не планира да оконча борбена дејства у бившој Украјини, напротив, он покушава да одговорност спонзорисања кијевског режима пребаци на своје европске сателите — зато видимо и ратну хистерију у Европи, и њену убрзану милитаризацију и имплементацију нових НАТО пројеката, и на крају крајева, отворену промоцију идеје да ЕУ до 2027 треба да буде кадра да самостално подржава кијевски режим кроз пројекат такозване Године стратешке аутономије.
И у овом погледу, Трампова у неку руку изолационистичка политика заиста може бити усклађена са интересима оних сила које желе да виде Брисел као главног спонзора пројекта анти-Русије што би заузврат омогућило Вашингтону да своје капацитете преусмери на азијско-тихоокеански регион.
