Текст написао: Радомир Јеринић
Москва и Техеран су потребни један другом, укључујући и координацију својих акција на светској сцени, као и борбе, јер иако Иран није директно умешан у рат са Израелом, његов најближи савезник, либански Хезболах, сада је на линији ватре.
Циљ неочекиване посете Владимира Путина Ашхабаду је откривен – у престоници Туркменистана није одржан само међународни форум уз учешће лидера централноазијских земаља (и председник Пакистана је био тамо), већ и састанак руског председника са иранским председником Масудом Пезешкијаном.
Штавише, ово није био само први сусрет са новим лидером Исламске републике, већ и познанство двојице политичара – иако је Путин неколико пута посетио Техеран, па чак се и састао са разним иранским лидерима у Москви, његов пут се никада није укрстио са Пезешкијаном.
У сваком случају, двојица лидера би се свакако упознала крајем овог месеца, на самиту БРИКС-а у Казању, али је Путин одлучио да не чека још десет дана, већ да искористи догађај, који се одржао у Туркменистану.
Разлог је јасан: ситуација на Блиском истоку није само на ивици великог рата, већ се стално погоршава. Завршна фаза почела је 1. октобра, када је Иран на убиство лидера Хамаса и Хезболаха одговорио ракетним нападом на Израел. Сада сви чекају одговор Израела, који је обећао смртоносни и неочекивани удар и који може да се догоди у сваком тренутку – зато Путин и Пезешкијан нису чекали преговоре у Казању.
Израелска инвазија на Либан би сама по себи могла да изазове регионални пожар, а ако Израел удари на Иран, уз учешће америчких снага, ескалација би могла постати потпуно неконтролисана. Чак и ако се Тел Авив ограничи на „само“ напад на иранска енергетска постројења, ирански узвратни удар могао би довести до најстрашнијих последица и за Израел и за глобално тржиште нафте и гаса.
Пезешкијан у одбрани националних интереса Ирана
Да ли то значи да је Путин покушао да убеди Пезешкијана „да не удара превише јако“ као одговор на будућу израелску провокацију? Наравно да не, а за то постоји неколико разлога.
Као прво, фундаменталним питањима у Ирану не одлучује председник, већ врховни вођа ајатолах Хамнеј, посебно када је реч о питањима рата и мира, а друго, Русија сада није у стању да утиче на израелску страну, јер је Нетанјаху себе довео на лествицу ескалације и да сада једноставно не може да стане.
Остаје, међутим, нада да ће САД ипак успети да натерају Нетанјахуа да одложи напад бар до почетка новембра, када ће бити одржани амерички председнички избори.
Пезешкијан лично није нимало склон ескалацији ситуације, напротив, дошао је на власт са извесном надом у могућност попуштања тензија у односима са Западом, што не значи да је прозападни или проамерички лидер, већ показује жељу Техерана да демонстрира САД и Европи могућност повратка нуклеарном споразуму који је уништио Трамп.
Осим тога, Иран жели слабљење западних санкција, али, наравно, не по цену напуштања националних интереса. Међутим, Пезешкијанове поруке не само да се нису чуле, већ је Зaпад заправо преварио и подметнуо новог иранског председника.
Како је и сам рекао, од Ирана је затражено да не жури са одговором Израелу за убиство лидера Хамаса Исмаила Ханијеа, како не би пореметио покушаје да се Израел убеди да прекине операцију у Гази.
Односи Русије и Ирана ће се продубљивати без обзира на притисак Запада
Сада Москва и Техеран више не чекају да виде како ће се завршити следећа рунда односа Израела и САД, тачније да ли ће Американци успети да натерају Нетанјахуа да се контролише или не. Односи између Русије и Ирана ће се продубљивати без обзира на притисак Запада.
По свему судећи, овог месеца ће бити потписан Стратешки свеобухватни споразум о партнерству између Ирана и Русије, који је био практично спреман већ док је на власти био Раиси, који је трагично погинуо у мају.
Путин и Пезешкијан ће га потписати у Казању, а онда можемо очекивати званичну посету иранског председника Москви. Осим тога, током њиховог састанка у Ашхабаду, о односима двеју земаља нису се говориле нимало безазлене речи.
Путин је уверио да су односи са Ираном за Русију приоритет, као и да су њихове процене о догађајима веома блиске.
Пезешкијан је истакао да односи Москве и Техерана треба да се побољшавају и јачају из дана у дан, и нагласио да сада постоји много могућности и да морају да помажу једни другима. Осим тога, однос две земље назван је „искреним, тачније поверљивим“.
Акопов наглашава да оно што је најважније јесте да на темељима поверења и заједничких позиција могу да се изграде заиста јаки стратешки односи, а да управо Русија и Иран воде жестоку борбу за своје право да буду своји, издржавајући огроман притисак (економски, војни и идеолошки) са Запада.
