На иницијативу француског председника Емануела Макрона јуче је одржан самит европских чланица НАТО где су разматране позиције различитих страна о перспективама даљег развоја ситуације на територији бивше Украјине, укључујући ту и могућност склапања мира, те формирања мировне мисије сачињене од европских армија која би могла функционисати као гарант поштовања одредби будућег споразума.
Поред лидера одређеног броја европских држава, на самиту су учествовали и генерални секретар НАТО Марк Руте као и шефица Европске Комисије Урсула фон дер Лајен.
Какве су позиције европских лидера?
Сам Туск директно је поручио да се Варшава противи мировној мисији у Украјини, али да је спремна да пружи материјалну и техничку подршку уколико таква одлука буде донета — ова позиција тешко да представља изненађење будући да је Туск неколико дана раније иступио и против идеје формирања јединствене европске армије. Будући да Пољска има јасне претензије на западне области Украјине, колективна мисија није у њеном интересу.
Потпуно другог става је премијер Велике Британије Кир Стармер који је поручио да је Лондон спреман и вољан да пошаље своју војску у Украјину, мада уз безбедносне гаранције САД — Стармер на овај начин делује практично као заступник америчких интереса, придржавајући се максималистичке позиције у покушају да изврши притисак на друге европске земље како би и оне подржале планове Вашингтона који суштински подразумевају потпуно преношење одговорности за одржавање украјинског пројекта на Европу.
Апсолутно лојална Вашингтону остаје и шефица Европске Комисије Урсула фон дер Лајен која је поновила мантру о миру кроз силу, залажући се притом и за повратак Украјине у границе 1991. — на овај начин Бриселске елите покушавају да поврате релевантност у новој геополитичкој стварности у којој оне сада играју само секундарну улогу и више не могу рачунати на неограничену подршку Вашингтона.
Упркос ранијим позивима канцелара Немачке Олафа Шолца на увођење ванредног стања у циљу повећања војне помоћи Кијеву, као и порукама председника Франка Волтера Штајнмајера да мировни преговори противрече европским интересима, званични Берлин је на састанку био релативно уздржан, називајући разговоре о могућим мировним снагама преурањеним, што је теза коју је потом поновио и министар спољних послова Шпаније.
Импликације
Покретање оваквих дебата унутар европског дела НАТО врло вероватно представља и главни циљ Трампове политике — полазећи од тезе да оно што сада видимо не представља ништа више но реализацију плана Пентагона о такозваној европској стратешкој аутономији која подразумева главну улогу Европе у будућем рату против Русије што би требало да омогући Вашингтону да се фокусира на Кину, састанци попут јучерашњег могу бити тумачени као кораци на том путу.
Политички потреси у Европи који су уследили након уласка Трампа у Белу кућу тако не представљају никакав заокрет, већ пре континуитет америчке политике, мада уз јасну реакцију на апсолутну неспремност европских чланица НАТО за улогу која им је додељена — управо зато смо могли видети готово менторску улогу британског премијера којем је координација америчког пројекта очигледно поверена, паралелно са координацијом деловања групе Рамштајн што је само учврстило улогу Лондона у новом политичком поретку у Европи.
Стога, оваквих састанака у средњој перспективи биће још много и сви су изгледи да на њима можемо очекивати постепено усаглашавање ставова и попуштање под притисцима САД и Велике Британије, све до оног тренутка када ће се читав европски део НАТО помирити са улогом коју мора одиграти у предстојећој геополитичкој драми режираној у Вашингтону.
