У светлу прошлонедељног састанка министара спољних послова држава чланица ЕУ, интересантно је приметити да је улога најгласнијег и најагресивнијег заступника идеје дубљег укључења Европе у сукоб на простору бивше Украјине премештена са француског лидера Емануела Макрона на шефа европске дипломатије Жозепа Бореља.
У предвечерје састанка, Борељ је јасно дефинисано своју основну тезу — ЕУ мора предати Кијеву додатна средства ПВО, уколинити сва ограничења у погледу удара западним оружјем на ”старе” руске територије, те повећати свеобухватну подршку режиму у светлу инвазије на Курску област. Последња тачка притом остаје већински симболична, представљајући просто поруку да ће ЕУ подржати и агресивна дејства на територијама које и сама Унија сматра делом Русије.
Борељ је такође поручио да ЕУ као једино могуће дипломатско решење сукоба види такозвану ”формулу Зеленског”, односно, максималистички захтев који подразумева повлачење руских снага како са четири нове области, тако и са Крима, те исплату ратне репарације Кијеву. Другим речима, Брисел заузима позицију према којој је једино прихватљиво разрешење кризе управо стратешки пораз Русије.
Консензус није постигнут ни по питању најављеног деловања инструктора ЕУ на територијама под контролом кијевског режима — уместо овога, на састанку је договорено формирање симболичког координационог центра у Кијеву при чему ће се обука нових припадника ОСУ одвијати у државама које се граниче са бившом Украјином. Иако није прецизирано које ће то државе бити, сви су изгледи да се ради о Пољској, те о балтичким државама где су сличне активности спровођене и до сада.
Позадина догађаја
Чињеница да је носиалц агресивне антируске политике ЕУ сада постао Жозеп Борељ, а не више Емануел Макрон тешко да изненађује — лоши резултати на одржаним изборима у Француској показали су да Париз у овом тренутку не може приуштити да се бави обликовањем спољне политике ЕУ, упркос томе што Макрон са бриселском бирократијом дели сан о федерализацији ЕУ. Стога, за ову улогу одабран је званичник који ни најмање не брине о мишљењу јавности будући да његов мандат одређују само други званичници ЕУ.
Интензивирање агресивне реторике и предузимање провокативних корака такође не изненађује — корене овог приступа можемо пронаћи у тексту Beyond “Trump-Proofing”: NATO’s Real Adversaries који је 18. јула објавио амерички аналитички центар Center for Strategic & International Studies. Основна премиса текста јесте да ЕУ не треба да размишља о могућим импликацијама победе Трампа на предстојећим изборима у САД, те да мора остати фокусирана на ”праве неприајтеље НАТО”, односно, Русију и Кину.
Интересантно је да је овај текст објављен истог дана када је понов изабрана председница Европске Комисије, Урсула фон дер Лајен најавила основне тачке свог мандата који ће трајати до 2029, а које укључују наставак подршке Кијеву ”колико год да је потребно”, формирање нове институције европског комесара за одбрану, покретање пројекта европског противваздушног штита, као и ”претварање ЕУ у одбрамбени савез”.
Све ово значи да глобалистичке елите у страху од могућег слабљења европске подршке Кијеву у светлу доласка Доналда Трампа на власт и могућих промена у његовој спољној политици покушавају да увуку ЕУ дубље у сукоб, практично прелазећи тачку неповрата како одступање након могуће Трампове победе више не би било могуће. И с тим на уму, у преосталим месецима Бајденовог мандата можемо очекивати нове покушаје Бореља и бриселске бирократије да практично учине ЕУ учесницом сукоба и тако гарантују континуирану посвећеност држава чланица антируској политици. И ово је нешто чега и ми морамо бити свесни када размишљамо о ”европском путу” који су одабрале актуелне власти Србије. Импликације су управо постале далеко озбиљније.
