Шта стоји иза тренутне ескалације тензија на линији Анкара - Тел Авив? Који су интереси две стране у текућој ситуацији и како се они уклапају у шире геополитичке процесе на Блиском истоку?

Током претходних неколико дана, односи Турске и Израела сведени су на историјски низак ниво — бар уколико је веровати речима њихових званичника — уз све изгледе за њихово даље погоршавање.

Из Анкаре стигла је потврда потпуног прекида економске сарадње са Тел Авивом која ће се, према речима турског министра за трговину Омера Болата, наставити све док Израел не омогући ”стабилан и слободан доток помоћи у појас Газе у неопходном обиму”.

Израел је на ово одговорио обећањем блокаде турског извоза у Палестину и обећањем притисака на САД и ЕУ како би се они придружили планираном пакету израелских санкција усмерених против Анкаре.

Који је интерес Анкаре?

Турски званичници, укључујући ту и председника Реџепа Тајипа Ердогана још од првих дана текуће ескалације палестинско-израелског конфликта говоре о прекиду трогвинских, па чак и дипломатских односа са Тел Авивом и подизањем међународне оптужнице против израелског руководства — но, до овог тренутка, ове претње нису представљале ништа више до запаљиве реторике усмерене на унутрашњу публику.

Но, овај корак, чини се, није био добро промишљен од стране турских политичких елита — празне претње које су остале у оштром контрасту са динамичним економским односима две земље вредним око 7 милијарди долара годишње довеле су до историјског пада Ердоганове популарности и последичног катастрофалног пораза на локалним изборима.

С тим на уму, Анкара несумњиво има разлоге за овакву ескалацију, посебно у светлу навода о могућем подизању оптужница против израелских лидера у Међународном кривичном суду који могу наговестити скоро изношење питања израелских ратних злочина пред очи међународне заједнице — Турска у овом случају има вишеструке разлоге да буде укључена у процес осуде Израела.

Који је интерес Израела?

Ситуација с друге стране нешто је другачија — Тел Авив нема непосредне користи од погоршавања односа са Анкаром што изузетно оштру реакцију, чак и по израелским стандардима чини несумњиво необичном.

Док би свака претпоставка о истинским узроцима израелске одлуке остала у домену спекулације, неопходно је имати на уму да до овог развоја ситуације долази у предвечерје сада већ готово извесне турске војне операције у Ираку усмерене против милитаната Радничке партије Курдистана, али и у контексту напора Вашингтона да обнови процес нормализације односа Израела и Саудијске Арабије.

С тим на уму, чини се основаним претпоставити да иза раста тензија у односима Анкаре и Тел Авива стоје далеко значајнији геополитички мотиви којима се воде лидери обе државе — о чему се тачно ради, међутим, показаће време.