Пре свега две деценије, чинило се да је наратив колективног Запада о крају историје заиста и потврђен — на геополитичкој мапи света владао је какав-такав статус кво, а преостале глобалне несугласице и противречности чиниле су се предметом бескрајних политичких полемика без изгледа за ма какав разрешетак. Чинило се да је свет заиста достигао тренутак у ком су озбиљна политичка превирања остављена у прошлости.
Последњих неколико година показују колико је наивна била ова претпоставка и колико је дубока била заблуда коју је Запад посредством своје доминације у популарној култури и светској академији покушао да пласира — период затишја је окончан, а свет се поново налази у фази тектонских промена, драматичних превирања и тензија за које је сада могуће рећи да су надмашиле и период Хладног рата.
Ка новој трци у наоружању
Истог дана када је Русија објавила о примени балистичке ракете средњег домета Орешник, амерички Пентагон саопштио је да је спроведено ”коректовање” постојеће стратегије нуклеарног обуздавања тако да она узима у обзир измењену геополитичку ситуацију — Вашингтон се сада припрема за истовремени раст тензија са више нуклеарних противника, уз планирано повећавање улоге не-нуклеарних механизама обуздавања.
О којим се тачно механизмима ради није јавно саопштено, али догађаји у бившој Украјини, али и на Тајвану указују на то да се ради о наоружавању америчких прокси-снага у покушају да испровоцира своје геополитичке противнике да први примене стратешки арсенал, у идеалном случају, за удар на циљеве на територији треће стране.
Што се тиче америчког нуклеарног оружја, измењена стратегија ставља посебан акценат на израду гравитационе нуклеарне бомбе B61-13 која би требало да буде спремна за испитивања у првој половини 2026, те модернизацију нуклеарних подморница класе Охајо. Ове тачке не само да представљају одговор на руску демонстрацију Орешника, већ и указују на то да Вашингтон не рачуна на склапање нових споразума са Русијом и Кином у сфери контроле нуклеарног наоружања. Другим речима, сцена за нову трку у наоружању је постављена, мада Москва и Пекинг са својим надзвучним арсеналом у овом тренутку имају неупитно вођство.
Агресивна позиција Запада
У прилог глобалној ескалацији говори и изузетно агресивна позиција коју Запад заузима у светлу упозорења Москве — не само да је Вашингтон директно поручио да примена Орешника неће утицати на стратегију подршке кијевском режиму, већ је колико јуче и формално потврдио да ће ОСУ наставити да користе ракете ATACMS за ударе ”по Курској области и око ње”.
С друге стране, шеф војног комитета НАТО Роб Бауер саоштио је да чланице пакта разматрају могућност наношења превентивних удара по руској војној инфраструктури, конкретно, по лансирним системима које Москва може користити за лансирање својих новопредстављених балистичких ракета средњег домета — док ово с једне стране несумњиво представља покушај заузимања позиције силе, дебата о превентивном удару указује и да у НАТО схватају да војни блок Вашингтона врло вероватно нема капацитете да заустави оружје попут Орешника онда када оно достигне оперативну висину.
Све ово, наравно, не може проћи без француског председника Емануела Макрона који је још једном покушао да искористи раст војно-политичких тензија и позиционира се као некакав лидер Европе (посебно у светлу убразног слабљења Немачке), покрећући још једном дискусију о могућем уласку европских армија на територију бивше Украјине.
