Говорећи о индиректној нуклеарној претњи кијевског режима о којој смо детаљније говорили у претходној објави, интересантно је приметити да се она појављује у контексту шире информационо-пропагандне кампање коју је Кијев покренуо у последњим данима — она обухвата најразличитије елементе, од сада већ веома често помињаног плана победе који се темељи на идеји неопходности директног укључења НАТО у сукоб, преко јучерашњег позива Зеленског земљама Запада да ”припремају своје бригаде” да замене ОСУ, навода о укључењу Северне Кореје у сукоб, до наратива о неопхопдности тоталне мобилизације који се ове недеље пласирају на медијима под контролом кијевског режима.
Ова кампања врло вероватно је покренута због чињенице да СВО полако али сигурно улази у нову стратешку етапу коју можемо назвати црноморском кампањом — у овом тренутку готово читава територија ЛНР је ослобођена, а у ДНР, армија РФ приближава се последњој линији одбране ОСУ. Све ово значи да ће се у, можда не толико блиској, али свакако догледној будућности борба за ослобођење Донбаса завршити руском победом, а фокус борбених дејстава биће премештен на Херсонску и Запорошку област, уз перспективе преливања борбених дејстава и на друге области бивше Украјине.
Импликације
Са овим развојем догађаја, кијевски режим суочиће се са губитком територија над којима је имао уверену контролу још од 2014, уз перспективе проширења бробених дејстава на области које до сада нису биле предмет ни преговора ни директног интересовања Москве — из ДНР, офанзива може бити настављена у Дњепропетровску област, док евентуално ослобођење Херсонске области може отворити могућност за руску офанзиву дуж обалски део Николајевске области и ка Одеси чиме ће режим бити одсечен од Црног мора.
Сви ови сценарији, наравно, налазе се на стратешком, пре но на тактичком нивоу што значи да они не могу бити реализовани у неколико недеља, па ни неколико месеци, но уколико Кијев жели да се њима супротстави, јасно је да ће му за то бити потребна радикална решења. И тренутна медијска хистерија представља припрему с једне стране међународне јавности, а с друге унутрашње публике за предстојећа непопуларна решења која могу укључивати даље смањење старосне границе за мобилизацију или мобилизацију жена о чему је на медијима под контролом кијевског режима такође било речи у претходним данима.
Но Кијев врло добро зна да се чак и ове радикалне мере могу показати као недовољне да утичу на коначни исход сукоба и стога чини све што је у његовој моћи (а, то није много) да покуша да испровоцира директно укључење НАТО у сукоб. И можда управо овде налазимо највећу опасност тренутне ситуације — што режим буде ближи капитулацији, то ће бити непромишљеније и непредвидивије његове активности усмерене на практичну провокацију глобалног сукоба.
