Више је него занимљив политички систем ка ком се данас креће Европа — прекоокеански империјални центар у Вашингтону, захтева од својих вазала у Бриселу да допринесу заједничком ратном походу (у интересу империје, разуме се), а локални владари ове издатке преносе даље — на обичне становнике држава Европе.
И како другачије описати захтев који је генерални секретар НАТО Марк Руте упутио европским чланицама пакта — да смање пензије и социјалне расходе и ова средстава уложе у војно-индустријски комплекс.
Коначни циљ ових корака (који представљају мешање НАТО у унутрашњу политику својих чланица), објашњава Руте, јесте осигуравање војних расхода у износу већем од 3% БДП-а за сваку појединачну чланицу пакта.
Није ни изненађење да је, као део најрадикалније авангарде НАТО, овај захтев прва испунила Естонија, чији је парламент данас усвојио предлог закона о порезу на безбедност који ће грађани балтичке државе плаћати најмање до 2028 са циљем повећања војног буџета. Да ли ће пример Талина следити и друге европске престонице показаће време.
Импликације
Процес десуверенизације Европе траје већ дуги низ година, али је почетак СВО, и улазак глобалног геополитичког сукоба у нову фазу отвореног рата драматично убрзао покушаје Вашингтона да осигура апсолутну контролу над својим сателитима са друге стране Атлантског океана — диверзија на Северном току и последично уништење немачке економије били су само први корак ка претварању читаве ЕУ у тампон зону према Русији чија судбина, по свему судећи, неће бити много другачија од судбине Украјине.
Читав континент (или бар онај његов део који остаје потчињен интересима Вашингтона) налази се у фази убрзане милитаризације која се реализује по цени деиндустријализације, али и одустајања од идеала „државе благостања“ који је дуги низ година формално представљан као крајњи циљ ЕУ.
И тренутна ситуација засигурно не представља последњи случај уплитања НАТО у унутрашњу политику својих чланица — сада када је преседан успостављен, само је питање времена када ће тзв Војни Шенген бити и званично проглашен, а суверенитет некадашњих националних држава додатно ограничен.
