Пише: Радомир Јеринић, уредник канала Рог Слободе
Талас непријатељских трикова дестабилизације скочио је из Либана у Сирију ове недеље, уз рој екстремиста које подржавају странци који су провалили у Алеп. Израел је упозорио да је Сирија следећа, али да ли милитанти данас могу да ураде оно што нису могли да постигну скоро деценију?
Премијер Бењамин Нетањаху је у свом говору у којем је најавио договор Израела о прекиду ватре са Либаном директно запретио сиријском председнику Башару ал Асаду, упозоривши га да се „игра ватром“. Те речи су дошле само неколико сати пре него што су наоружане терористичке фракције из Идлиба покренуле шок офанзиву на положаје сиријске војске у зони деескалације у западном делу Алепа. Операцију води Хаиат Тахрир ал-Схам (ХТС), ребрендирана инкарнација Ал-Нусра Фронта – или сиријске франшизе Ал-Каиде – коју води Абу Мухамед ал-Јулани, уз учешће других међународних терористичких организација као што су Туркистанска исламска партија (ТИП).
Војска се спрема да одврати агресију
Ујутро 27. новембра, наоружане екстремистичке групе извеле су насилне нападе на положаје сиријске војске у близини 46. пука и према селима Орем ал-Кубра, Орем ал-Сугхра, Басратун, Анџара и околним подручјима, лоцираним кратку удаљеност од аутопута М5 Алепо-Хама-Дамаск.
У свом првом изненадном нападу, као део операције под називом „Одвраћање од агресије“, милитанти су успели да уђу у бројна села која су снаге сиријске војске евакуисале у припремама за обуздавање пробоја, што представља флагрантно кршење закона из 2019. – споразуми о ескалацији између Турске, Русије и Ирана.
Обим битака се брзо проширио на међународни пут и у град Алеп. Турски безбедносни извор који цитира Middle East Eye, који финансира Катар, рекао је да је циљ војне операције коју су покренули ХТС и њени савезници опоравак позиција које су сиријске снаге стекле уз подршку Русије током битака 2017-2020.
Милитанти тврде да је „кршење” споразума о деескалацији од стране сиријске и руске војске – и њихово интензивирање удара на Идлиб – подстакло ове војне операције како би повратиле контролу над овим подручјима. Они кажу да је повлачење сиријске војске у западним селима Алепа дало подстицај милитантима да покрену даље нападе на рурални источни Идлиб.
У року од три дана, наоружане екстремистичке групе успеле су да стигну до срца Алепа и да прогласе полицијски час на 24 сата. Како су се сукоби интензивирали, сиријски и руски ратни авиони покренули су серију насилних напада на локације и линије снабдевања ХТС-а и Туркестана у Дарат Ази, Ал-Атаребу, Сармину и другим областима. Ови ваздушни напади су и даље у току, а видео снимци откривају тешке губитке у редовима екстремистичких фракција и неколико медијских извора који потврђују смрт више од 200 припадника ХТС-а и других милитантних група у регионима Алепа и Идлиба.
Ширење ваздушних напада сиријских и руских снага довело је у четвртак ујутру до затишја на терену ХТС-а, пошто је група претрпела и људске и материјалне губитке. Извори на линији фронта такође откривају долазак огромних војних појачања у главну зону сукоба, која се простире на површини од више од 26 километара у западном Алепу – сиријске трупе и залихе које планирају контранапад како би повратили статус кво. Сиријска војска се прегруписала у позадинским линијама одбране на дубини од 7 до 8 километара у припреми за извођење контранапада.
Како су текле припреме?
У стварности, операција ХТС-а ни у ком случају није била хитна офанзива, већ резултат вишегодишњих припрема које су предводиле америчке и турске обавештајне службе да уједине редове разних екстремистичких фракција на северу Сирије. Овај пројекат се одвијао под директним надзором турске војске, који је имао за циљ да споји милитантне групе у Идлибу и селу Алепа и да доношење одлука стави у руке углавном две стране: такозване Сиријске националне армије (СНА), која је лојална Анкари, и Хаи’ат Тахрир ал-Схам, огранку Ал Каиде у Сирији.
У овој мешавини терористичких група налазе се туркестанске и ујгурске „џихадистичке“ групе, које се првенствено користе као ударне снаге у специфичним војним операцијама, у великој мери испуњавајући интересе својих америчких и турских финансијера.
Војни експерт, бригадни генерал Хаитхам Хассоун, потврђује да су припреме за покретање ове операције почеле „давно“ и да су групе учеснице успоставиле заједничку оперативну собу пре око месец и по дана. Он верује да су милитанти имали користи од „погрешног усмеравања“ и медијских операција електронског ратовања које су спровели турски обавештајци да би камуфлирали своје намере и кретања и турске окупационе снаге унутар Сирије током дана који су претходили шок офанзиви. Милитанти су додатно имали користи од софистицираних информација које су им помогле да искористе постојеће рупе на терену и били су свесни вакуума на позицијама сиријске војске, што је онда довело до овог пробоја и конфузије у одбрамбеним линијама.
Ко је донео одлуку и шта је циљ?
Данашње сцене у Идлибу и Алепу подсећају Сиријце на период за који су мислили да су оставили иза себе након ослобођења Алепа 2016. и договора о деескалацији 2019. Али та тешко вођена схватања су увек остала крхка, с обзиром на то да је Турска избегавала своје обавезе да очисти подручје М5 од терористичких група. Милитантност на северу Сирије служила је интересу Анкаре да одржи притисак на Дамаск. То такође објашњава овонедељну оружану операцију – акцију за коју Турци верују да ће натерати сиријску владу да уђе у преговоре под ватром, посебно ако наоружани екстремисти поново уђу у Алеп или прекину критичну међународну руту.
С друге стране, један од циљева операције може бити одлука САД да одрже стање сукоба у региону и преусмере притисак на Русију и њене регионалне савезнике уочи повратка новоизабраног председника Доналда Трампа у Белу кућу.
Као што су многи коментатори истакли, војна операција је покренута непосредно након Нетањахуових експлицитних претњи у његовом говору ове недеље и вероватно је повезана са регионалним ратом Израела и решеношћу Тел Авива да пресече сиријску руту за припаднике Осовине отпора. Чини се да је офанзива координирана са Турском, чланицом НАТО-а, под руководством турских окупационих власти и обавештајних служби, које су годинама управљале и подржавале различите екстремистичке групе у северној Сирији.
Према прелиминарној процени, оно што се дешава је повратак на ситуацију пре 2019. године, поновна инвазија која ефективно настоји да избаци из колосека сва достигнућа мировног процеса из Астане. Заузврат, ово заслужује ништа мање од једнако дрског и неочекиваног одговора: сиријску војну контраофанзиву која не само да враћа положаје које су држале снаге сиријске војске пре неколико дана, већ и која одлучно гура све до Дарат Изе и даље до граничног прелаза Баб ал-Хава са Турском, пресецајући комуникационе путеве између милитаната у регионима Алепа и Идлиба, и враћајући читаве губерније под контролу сиријске владе.
Оправдана критика сиријске војске
Пад Алепа који се у овом тренутку, нажалост, чини неизбежним представља не само војни пораз, већ и удар на читав систем наратива који су током година примирја пласирали неки извори који су игноришући објективне проблеме инсистирали на практичној непобедивости САА, као и иранских прокси-снага или руског контингента.
Не доводећи у питање изузетан значај информационо-пропагандног деловања у контексту савремених сукоба који су, по својој природи, увек хибридни, говорећи о развоју ситуације у Сирији, неопходно је да још једном нагласимо значај аналитичког приступа и објективне процене ситуације — ситуације која се, нажалост, (за сада) не развија у корист Дамаска.
Тренутни догађаји у провинцији Алепо у великој мери подсећају на догађаје харковске катастрофе јесени 2022 — протурски милитанти уз подршку бројних терористичких група дејствују управо онако како су својевремено дејствовали ОСУ, фокусирајући се на рапидне продоре магистралним путевима уз последичну блокаду и изолацију положаја Сиријске Арапске Армије. И ова тактика још једном је дала своје резултате — према информацијама које су се појавиле у ноћи између среде и четвртка, милитанти су успоставили контролу над делом трасе М5, тако пресецајући кључну логистичку артерију која Алепо повезује са Дамаском.
У светлу овог развоја догађаја, али и многобројних видео-материјала које објављују извори блиски милитантима и терористима, говорити о томе да не постоји претња Алепу више није питање оптимизма, већ искривљеног тумачења чињеница. Губитак контроле над Алепом представља врло реалну могућност и да би овај сценарио био избегнут, Сирија, али и њена савезница Русија морају предузети хитне и одлучне мере у циљу стабилизације ситуације. А ови кораци у значајној мери су отежани са колапсом основне логистичке артерије. Стога, ситуација се убрзано ближи критичној.
Сиријска Арапска Армија, али и медији блиски Дамаску, нажалост, нису извукли поуке из руских грешака направљених на почетку СВО — док су протурски милитанти усвојили неопходна знања од специјалиста ОСУ у погледу употребе комерцијалних дронова за осматрање, као и ФПВ дронова, сиријске државне снаге, за сада нису показале да располажу овим капацитетима. И деловање информационих ресурса Дамаска у великој мери одговара деловању руских ресурса за време Сергеја Шојга и колапса одбане у Харковској области 2022 када је уведен практични режим тишине док су непријатељски медији објављивали стотине снимака са заузетих положаја. Нажалост, у Сирији видимо практичну репризу исте ситуације.
Једнако је проблематична и чињеница да су многи официри армије РФ који се нису показали кадрим да извршавају задатке у зони СВО пребачени у Сирију као мање приоритетан и мање активан стратешки правац — ова чињеница, као и нестанак ПВК Вагнер која у случају Сирије није замењена Афричким корпусом као што је то случај у Сахелу довели су до тога да је помоћ руских снага Дамаску, у најмању руку, веома ограничена.
Све ово не значи да треба играти на руку непријатељу и препустити се наративима о непобедивости непријатеља, већ да треба бити спреман на даље погоршање ситуације, и то не само у рејону Алепа, већ и на југу земље где ЦИА и МИ6 већ неколико месеци сарађују са антидржавним снагама оличеним пре свега у тзв опозиционој партији Ал Лива, те њеним паравојним крилима Партијом будућности и Сиријском патриотском партијом. И криза на северозападу лако може бити искоришћена за активирање нове неуралгичне тачке на југу где утицај Дамаска убрзано слаби услед тешке економске ситуације која погодује регрутацији локалног становништва у антидржавне снаге финансиране са Запада. Уколико на све поменуто додамо и проблеме бивше ЈНА, непостојање етничког монолита у САА, већ се сама војска састоји од разних фракција које су нелојалне држави, са акцентом на суните, добијамо случај који завређује најискренију забринутост.
Стога, пред Мосвком и Дамаском налазе се врло озбиљни и врло изазовни задаци који ће захтевати далеко озбиљнији приступ него што је онај који смо могли видети у претходним месецима и који је довео до колапса Сиријске Арапске Армије у Алепу у практично 24 часа. Какве ће кораке предузети савезници остаје да се види, но они морају бити усмерени не само на санирање акутне кризе на северу, већ и припрему за реаговање на могућу нову кризу на југу.
Шта очекивати?
Оно што је почело као шокантни напад можда је створило прилику да се оконча стање неизвесности на северу земље на крају сиријског рата (у контексту краха Астанског формата који је гарантовао сигурност равнотеже интереса свих учесника), да се Дамаску и његовим савезницима обезбеди начин да заобиђу непродуктивне споразуме о деескалацији и да се сиријској држави да легитимно, легално и морално оправдање да се све територије ослободе од терористичких организација.
Док или осим ако се то не догоди, западни Алеп и источни Идлиб остаће активна бојна поља. Међутим, према обавештеним изворима, мало је вероватно да ће милитанти остати у повољном положају дуго из неколико кључних разлога.
Прво је скори долазак великих сиријских војних појачања у то подручје, што неће дозволити да Алеп падне у руке екстремиста које подржавају иностранци. Друго, мање је вероватно да ће ове милитантне групе које подржавају САД и Турска данас постићи своје циљеве него у раним годинама рата због сеизмичких политичких и економских промена у Европи, која страхује од оживљавања сиријског сукоба и још једне поплаве избеглица у њене границе.
Треће, Дамаск се вратио у арапско окриље тако што се поново придружио Арапској лиги и дочекао га неколико држава Персијског залива. Те престонице у овом тренутку више нису заинтересоване за подршку џихадистима, оживљавање рата или дестабилизацију Либана и Ирака, директних и повезаних суседа Сирије. Нити су заинтересовани да поново отворе сиријску војну арену иранским саветницима или снагама.
