Док светски медији настављају да објављују сензационалистичке наслове о великом Трамповом заокрету, пажљивија анализа бројних порука које су у последњим данима дошле од стране различитих америчких званичника открива да се крајњи циљ самопроглашене империје није значајно променио — америчке елите и даље очекују стратешки пораз Русије, само што сада више то не мора да значи победу Украјине. Речима руског аналитичара Кирила Фјодорова, у плановима Вашингтона и Москва и Кијев представљају губитнике.
А овај план, обећава Трампов специјални изасланик за питања Русије и Украјине Кит Келог, биће представљен јавности у наредних 180 дана након консултација са свим странама, укључујући ту и европске државе — на овај начин, Келог је демантовао своју ранију изјаву да Европа неће учествовати у будућим мировним преговорима.
Шта Вашингтон захтева од Русије?
Далеко значајнија промена позиције тиче се раније тврдње да Вашингтон од Русије не очекује уступке — како је Келог сада појаснио, Вашингтон и те како очекује да Русија прихвати његов диктат и то по бројним питањима која се тичу суверених одлука, спољнополитичког курса и националне безбедности:
Путин мора прихватити уступке зарад мира. И то морају бити територијални уступци, као и обавезивање да војна сила неће бити поново употребљена и смањење броја личног састава [армије РФ]. Као примере можемо поменути и савезе Русије са Ираном, Северном Корејом и Кином — ови савези нису постојали пре само неколико година. И сад је важно да се ти савези не формирају.
Другим речима, хваљени мировни план Вашингтона предвиђа да Москва одустане од дела сопствене територије, својевољно смањи своје војне капацитете и ревидира своју спољну политику, раскидајући споразуме са својим савезницима — у супротном, како је упозорио амерички потпредседник Џеј-Ди Венс, Русија ће се суочити са економским и војним притисцима који би требало да је приморају да ове захтеве испуни. Толико о великом заокрету Трампа.
Но, ни ово није све — док су из Беле куће и Пентагона стигле бројне поруке о томе да америчка војска неће ући у Украјину (све док Русија прихвати наметнуте услове), министар финансија САД Скот Бесент је током своје посете Кијеву појаснио да ће након склапања споразума о експлоатацији украјинских ресурса од стране америчких компанија бити неопходно распоредити америчку војску на рудницима и налазиштима како би се одвратила могућа ”агресија Русије”.
Перспективе
Све ово представља само још једну потврду тезе да, упркос тренутној медијској хистерији, изгледи за постизање ма каквог споразума о примирју остају минимални — иза наводно помирљивих порука, како сада видимо, крије се идентична конфронтациона политика која за циљ има искључиво ликвидацију Русије у форми акутне претње америчкој хегемонији како би се Вашингтон могао фокусирати на свог главног стратешког ривала, Кину.
Пристанак Москве на практичну капитулацију пред САД, посебно након три године тешких борби против читавог колективног Запада у овом тренутку чини се незамисливим — а, чињеница да Трампов тим сматра да је формална контрола над делом ослобођених територија прихватљива утешна награда за неиспуњење циљева СВО само показује да су позиције Москве и Вашингтона једнако удаљене и једнако непомирљиве као што је то био случај и за време мандата Џоа Бајдена.
Стога, сви су изгледи да је централно питање сада само колико ће дуго трајати актуелна политичка представа и формални преговорни процес пре него што СВО уђе у нову етапу опасне ескалације са новим програмима војне помоћи Кијеву, а могуће и новим типовима наоружања који ће ОСУ бити испоручени.
Одговор на ово питање врло вероватно се тиче времена које је неопходно да Европа прихвати улогу коју јој је прекоокеански господар наменио и покрене процес дубоке реформе војног и војно-индустријског сектора неопходан за постизање тзв стратешке аутономије до 2027, баш као што су аналитичари Пентагона испланирали.
