Посматрајући низ изванредних успеха које су руске групе Центар под командом генерал-пуковника Андреја Николајевича Мордвичјова и Исток под командом генерал-потпуковника Александра Семјоновича Санчика оствариле током 2024, стиче се утисак да најзад видимо оно што су многи од нас очекивали од самог почетка СВО — статус кво позиционих борби разбија се изванредним маневрима пред којима ОСУ остају беспомоћне, напуштајући једно утврђење за другим, од Авдејевке до Селидова и од Угљедара до Максимовке.
И темпо напредовања који смо могли видети током пролећно-летње кампање на ширем доњецком правцу био је највиши од почетка СВО, тако најзад оправдавајући очекивања која су за многе била изневерена дугим и тешким позиционим борбама које су окарактерисале већи део досадашњег тока борби.
Позадина догађаја
Приписати овај развој догађаја просто дефициту живе силе у редовима ОСУ или можда недовољној помоћи Запада Кијеву значило би скрајнути стварни допринос како војника, тако и официра Централног и Источног војног округа армије РФ који су сопственом вештином, одлучношћу, изванредном оперативном организацијом и маестралним тактичким и стратешким планирањем омогућили успехе које сада видимо, разбијајући моћна непријатељска утврђења, надигравајући официре НАТО и потискујући ОСУ од Доњецка ка административним линијама ДНР.
У прилог овоме говори и пример северског правца где статичну линију фронта прати наставак неуспешних борби за Верњекаменско (које је према извештајима послатим за Москву већ ослобођено, иако средства објективне контроле недвосмислено потврђују непријатељску контролу над насељеним пунктом) и Белогоровку током којих руске снаге настављају да трпе значајне губитке, изазване пре свега фронталним нападима на утврђења изнова и изнова, истим рутама, на исти начин, што доводи до истих резултата.
Трансформација руске армије
Овај негативан пример само потврђује да колапс одбране ОСУ који видимо на јужнодоњецком, кураховском и покровском правцу не може бити објашњен падом борбених капацитета непријатеља, већ напротив свеобухвадном модернизацијом армије РФ, а на првом месту променом приступа официрског састава који делује динамично, адаптирајући се на ситуацију на терену, смањујући време реаговања на нове информације и осигуравајући увек објективну процену ситуације као неизоставни предуслов адекватне ревизије постојећих планова и прерасподеле ресурса.
Успех Мордвичјова и Санчика да досадашње искуство СВО примене у пракси и реорганизују њима поверене јединице у складу са реалијама савременог бојног поља, не потцењујући непријатеља већ делујући увек у складу са основним постулатима војне науке тако показује да је процес трансформације руске армије ушао у другу фазу — ако смо током 2023 године на првом месту видели решавање логистичких питања и модернизацију читавог војно-индустријског комплекса који је сада више него кадар да одговори на изазове текућег сукоба, 2024 година обележена је модернизацијом приступа вођењу борбених дејстава при чему Источни и Централни војни округ представљају окосницу овог процеса.
И ова чињеница потврђује да, упркос надањима Запада из 2022, руска армија из СВО неће изаћи слабија, већ напротив, као савремена незаустављаива војна машина која је далеко од бирократијом парализоване војске парадних официра која је пре скоро три године први пут прешла оно што се некада сматрало украјинском границом.
