Са мање од двадесет и четири часа до изрицања првостепене пресуде председнику Републике Српске Милодарду Додику према оптужници за опструкцију одлука нелегитимног Високог представника за БиХ Кристијана Шмита, ова тема све чешће доминира како у светским и регионалним медијима, тако и у неформалном јавном дискурсу где можемо приметити све више координисаног деловања усмереног на пласирање наратива усмерених против Додика лично.
Овакав приступ, случајно или не, у потпуности скреће пажњу са централних питања овог процеса — на првом месту, пресуда против Додика представљала би легитимизацију мандата Кристијана Шмита који није подржан од стране СБ УН и на чије именовање су Русија и Кина уложиле вето. Другим речима, на овај начин ће се успоставити преседан према ком ће западни центри моћи бити слободни да делују мимо важећих међународно-правних споразума који се налази у основи опстанка БиХ као државе, и тако узурпирају институције УН, потискујући из њих савезнике српског народа.
Друго и ништа мање значајно, пресуда Додику означиће и апсолутни примат законодавства политичког Сарајева које ће бити омогућено да самостално и без укључивања Бања Луке делује на исти начин у будућности — није потребно посебо напомињати да би овакав исход довео у питање и аутономију, а у дугорочној перспективи и сам опстанак Републике Српске.
Позадина догађаја
У светлу текућих глобалних геополитичких процеса који укључују и драматично реструктуирање војно-политичке архитектуре Европе, Бриселу и европским чланица НАТО потребне су победе и консолидација контроле над континентом што је нешто што, уосталом, Вашингтон од својих сателита и отворено захтева — и за ово, реализација пројекта унитарне БиХ као корак ка коначном решењу такозваног српског питања бриселским елитама може се чинити као релативно једноставан задатак.
Притом, припреме за дестабилизацију Балкана можемо пратити већ дужи временски период — од усвајања резолуције о геноциду у Сребреници у Генералној скупштини УН, преко прошлогодишње заједничке вежбе КФОР-а и ЕУФОР-а дуж граница Републике Српске и спонзорисања радикализације путем инвестиција из блискоисточних монархија, до учешћа Оружаних снага БиХ на војној вежби у Турској у јануару.
Притом, на територији Федерације у овом тренутку постоји већи број терористичких ћелија које под маском некаквих спортских клубова припремају своје припаднике за учешће у оружаним сукобима. Неки извори јављају и о постојању неколико десетина радикализованих села која су практично у потпуности искључена из правног поретка БиХ и која функционишу само по интерним шеријатским законима.
Све ово значи да предстојеће догађаје, као и информационо-пропагандну кампању која их прати морамо схватити озбиљно — ситуација на терену показује не само да Запад има интересе у дестабилизацији, а потом и ликвидиацији Републике Српске, већ и да се за такав сценарио активно припрема, не искључујући притом могућност разрешења ситуације војним путем. И ово мора бити и сигнал за узбуну у Београду и повод за скептицизам по питању свих оних наратива који покушавају да нас убеде да ће осуда Милорада Додика бити у интересу српског народа.
