Спекулације, гласине, теорије, проверени инсајди и убеђења о скорашњем окончању сукоба на територији бивше Украјине појављују се периодично још од самог почетка СВО 2022, па све до данас, и по свему судећи, чини се да се сада још једном налазимо у фази када ови наративи доминирају медијским простором — као и сваки пут до сада, приче о миру појављују се у тренутку када ОСУ убрзано губи положаје на терену, а армија РФ задржава неупитну иницијативу.
Поучени пређашњим сличним ситуацијама, остајемо дубоко скептични по питању могућности скорашњег успостављања мира — као што смо писали раније, победа Доналда Трампа на изборима у САД тешко да ће променити фундаменталне основе америчке спољне политике дубоко укорењене у империјализму, а у складу с тим, и наставак ”рата до последњег Украјинца” чини се потпуно прихватљивом опцијом за нову администрацију у Белој кући. Можда уз евентуално ревидирање буџета и активније суфинансирање од стране партнера (колико јуче, Емануел Макрон најавио је планове да удвостручи француске војне расходе).
Истанбулски формат
Преговори у ”истанбулском формату” представљају у значајној мери контроверзну идеју, бар када се ради о значајном делу руске (и међународне проруске) јавности — разлог за ово је компромисна природа договора који је парафиран, али никада закључен 2022. Иако се не може говорити о безусловној капитулацији Кијева, овај споразум, у најмању руку, предвиђа демилитаризацију Украјине, као и приступање ДНР и ЛНР Руској Федерацији.
Нејасноће у вези са истанбулским форматом произилиазе из чињенице да је текст догова састављен на самом почетку СВО, односно, пре него што су спроведени референдуми не само у ДНР и ЛНР, већ и у Херсонској и Запорошкој области након којих су све четири области формално постале федерални субјекти РФ. Стога, у изворном тексту из Истанбула, о територијама осим народних република Донбаса није било речи.
Интересантно је и што је Москва, према речима портпарола Кремља Димитрија Пескова још у априлу званично одустала од преговора у истанбулском формату због, како је тада наведено ”промењене геополитичке ситуације”, да би се вратила овој могућности већ у мају. Одређено појашњење можемо пронаћи у саопштењу руског председника Владимира Путина на заседању Клуба Валдај:
Русија је отворена за мировне преговоре, али не на основи прохтева Кијева, већ на основи Истанбула и реалија садашњег тренутка. У Украјини није потребно примирје на пола сата или пола године, већ стварање услова за дугорочно регулисање ситуације. Нове границе Украјине зависиће од динамике тренутних догађаја и од мишљења становника историјских територија Русије.
Трампов план
Ипак, верзија наратива о миру која је у последњим данима далеко заступљенија у медијима јесте она коју су многи званичници и јавне личности приписале Доналду Трампу, иако он сам није изнео свој став поводом ових спекулација — док варијације несумњиво постоје, основна идеја своди се на разграничење по линији фронта уз последично увођење мировних снага ЕУ и Велике Британије у новоформирану демилитаризовану зону. Као додатна одредница наводи се замрзавање интеграције Украјине у НАТО на период од 20 година.
Овај план, уколико заиста постоји, био би непомирљив са основним циљевима СВО — он нити предвиђа демилитаризацију Украјине, нити предвиђа њен неутралан статус, већ напротив, купује време за обнову војног потенцијала ОСУ под заштитом НАТО снага. Стога, нема изгледа да би Москва била заинтересована за овакво решење, тим пре уколико на уму имамо врло стварне перспективе драматичних промена линије фронта у наредних неколико месеци, након чега се армија РФ може наћи на границама Дњепропетровске области у којој нема снажних утврђења каква су заустављала офанзиву на простору ДНР и ЛНР.
