Обнављање преговорног процеса између Москве и Кијева, као и осврт на такозвани истанбулски формат појавили су се више пута током обраћања руског лидера Владимира Путина медијима — и ово је изазвало разумљиво мешовите реакције.
Шта је проблем с истанбулским форматом?
Поред тога што је овај споразум далеко од безусловне капитулације Кијева којој се надају многи који се у текућим догађајима проналазе на страни Москве (укључујући и нас), основна замерка споразуму парафираном на самом почетку СВО јесте што он подразумева улазак ДНР и ЛНР у састав Руске Федерације, али не и улазак Херсонске и Запорошке области.
Но, уколико на тренутак по страни оставимо територијална питања, остатак споразума заиста предвиђа демилитаризацију и вечну неутралност Украјине што је свакако усклађено са циљевима Русије у контексту СВО.
Да ли је истанбулски формат поново на столу?
Док је немогуће дати одговор на ово питање са сигурношћу, више је него интересантно на се могућност преговора износи паралелно са нестанком легитимитета кијевског режима.
Другим речима, руски председник поручује — ми смо спремни за преговоре, али немамо с ким да разговарамо. У овом тренутку, са тачке гледишта међународног права, не постоји појединац који има ауторитет да потпише ма какав документ у име условне државе Украјине.
И ово ствара интересантну ситуацију у којој Русија иступа као цивилизована држава способна на компромис, док се с друге стране налази Украјина која не само да компромис не жели, већ ни структурално није способна за преговоре због одсуства легитимног политичког руководства.
Резултат овога је једнако занимљив — уколико постоје стране заинтересоване за мир, оне морају осигурати покретање политичких процеса који ће довести до избора нове власти у Кијеву. У супротном, Русија просто нема саговорника.
С тим на уму, једно од могућих тумачења тренутне ситуације јесте то да је могућност преговора само механизам притиска на Кијев и његове западне покровитеље, али и, можда и значајније, начин мотивације украјинског народа да затражи промене и избори се за ново политичко вођство које ће бити спремно како за компромис, тако и за будућу заједничку будућност са Русијом.
Стога, ситуација је далеко од једнозначне, и далеко од решене, и нема сумње да ће се СВО наставити у догледној будућности.
