Пише: Радомир Јеринић, политиколог
У јавном простору појављује се све израженија тенденција да се процеси тзв. „исламизације Европе“ представе као изоловани феномен, готово па самоодрживи догађај без дубљег геополитичког контекста. Но, ако бисмо се, макар декларативно, држали научног метода, морали бисмо признати да миграциони токови не настају емпиријском магијом, већ најчешће следе траг геополитичког рушења које је претходило.
У том смислу, тешко је занемарити чињеницу да је данашња демографска динамика Европе у директној корелацији са интервенционистичким деловањем САД и НАТО алијансе на Блиском и средњем истоку и северу Африке, при чему је регионална архитектура последњих деценија преобликована у складу са приоритетима једног ограниченог, али изузетно утицајног спектра интереса (доктрина Ричарда Холбрука од фамозном ланцу седам режима који се морају збацити како би се заштитио Израел) — интереса који, у случају Блиског истока, није тешко повезати са безбедносним и стратешким пројекцијама државе Израел.
Арапско пролеће као катализатор
Такозвано „Арапско пролеће“ посебно је занимљив пример. У европским и америчким наративима, оно је представљено као аутентичан излив народне воље; ипак, паралелна документација, укључујући и обиље индикативних дипломатских депеша и аналитичких процена, сугерише да је читав процес од почетка био под снажним утицајем спољних (западних) актера.
Уследила је серија грађанских ратова, најпре у Сирији и Ираку, чије је продубљивање било олакшано активностима различитих војно-обавештајних структура, како америчких тако и израелских. Последице такве стратегије, као што то историја увек изнова потврђује, нису могле остати ограничене на географски простор где су отпочеле.
„Ко са ђаволом тикве сади…“
Европа данас, дакле, није суочена са „исламизацијом“ као некаквим спонтаним социолошким феноменом, већ са повратним деловањем процеса у чијем је иницирању активно учествовала. Масовне миграције становништва из разорених зона Блиског истока и Африке нису продукт културних амбиција, већ геополитичког хаоса који је у значајној мери пројектован ван региона, а спроведен под окриљем интервенционистичких доктрина које су понекад нежно именоване као „стабилизационе“.
Из перспективе тзв. Глобалног југа — или, како би их неки још увек звали, трећег света — читава ова динамика делује готово предвидљиво. Империјалне акције великих сила редовно генеришу демографске таласе који се, након што опустоше периферију, природно враћају у правцу центра. У том смислу, тренутни европски изазови нису ни мистерија ни цивилизацијски судар, већ логична последица дугорочне политике чији се повратни ефекти сада материјализују у облику таласа миграција.
Но, европски дискурс их и даље третира као да су последица одступања од норме, уместо као неизбежни елеменат сопствене геополитичке пројекције. А то је, ако ништа друго, уједно и највећа иронија: када довољно дуго дестабилизујете туђе границе, неминовно почињу да се померају и ваше.
